О критици заједничке изјаве Папе Франциска и Патријарха Кирила од стране Архимандрита др Никодима (Богосављевић)

„Тамо се устрашише страха, где страха не беше“ (Пс. 13.5)

Након историјског сусрета Патријарха московског и све Русије Кирила и Папе Римског Франциска у Хавани 12. фебруара ове године, на српском интернет простору су се појавили разни текстови, анализе, интервјуи, мишљења. С обзиром да је реч о значајном историјском сусрету није зачуђујуће да разни људи имају разна виђења о појединостима тога сусрета. Међутим, оно што брине јесте учестало и систематско ширење приче о наводној издаји вере која на српском интернету већ данима окупира дискурс о сусрету Патријарха Кирила и Папе Франциска. Ова прича се шири од стране одређених група и појединаца, и недељама се већ надопуњава свежим преводима критичких текстова, најчешће са руског језика, писаних од стране одређених, често обскурних, ликова.

Поред превода критичких текстова на српском језку се такође већ појавило неколико оригиналних текстова и мноштво несувислих коментара по разним интернет сајтовима, често сасвим непримерених. Између осталог, нашој пажњи предочен је текст, „Критика заједничке изјаве Папе Франциска и Свјатејшег Патријарха Кирила“[1] са сусрета у Хавани од стране уваженог архимандрита др Никодима (Богосављевић). Сматрао сам да због високог положаја као архимандрита у СПЦ и доктора богословља, текст оца Никодима завређује већу пажњу. Поред тога, Архимандритов приступ анализи заједничке изјаве Папе римског и Патријарха Кирила,[2] на први поглед, изгледао је као озбиљан, детаљан и систематичан,  што ме је навело да поменуту Критику са већом пажњом прочитам. Прочитавши је, међутим, уочио сам неке детаље вредне коментара које оку брзог читаоца могу да промакну, а мислим да имају веома озбиљне импликације. Стога своје размишљање предлажем заинтересованом читацу.

Од самог почетка текста Архимандрита Никодима, његов став према сусрету Патријарха и Папе, и према њиховој заједничкој Изјави, је јасан и недвосмислен. Његове прве речи и коментар на прву тачку Изјаве су: „све лаж до лажи, фарса до фарсе“.  Архимандрит Изјаву карактерише као «шарену језуитску лаж», као «велике и шупље речи», «празну реторику», «празно слово на папиру», «фразеологију», «демагогију», «латинску патетику». Он је још види као «драматургију симулације», и «техику манипулације знањем и свешћу», као пуну «емоција које помућују трезвеност расуђивања», и као испуњену «празним ламентима, апелима и паролама» и тако даље и томе слично. Дакле, нема никакве сумње да је став уваженог Архимандрита у вези са Изјавом и самим сусретом потпуно и искључиво јако негативан. У истрајавању на овоме своме ставу је отац Никодим доследан и систематичан. Он редом коментарише скоро сваку од тачака Изјаве, у настојању да покаже да је то све заиста сто процентно «лаж до лажи», вредна свих ових, горе поменутих, и још понеких епитета.

Оно што је помало зачуђујуће, верујемо, за сваког читаоца који без предрасуда приступа читању како Изјаве тако и ове Архимандритове Критике, јесте да Архимандрит Никодим осим једног строго квалификованог «Амин» на 20. тачку Изјаве готово ништа позитивно нема да каже. Осим овога он не износи нити једну позитивну реч и оцену. Чак и тачке које позивају на мир, на прекид рата, прекид гоњења и истребљивања Хришћана и других људи (тачке 8-11), на социјалну правду (тачка 17) и слично, које готово сваки разуман човек сматра за добре и позитивне, Архимандриту, на жалост, служе искључиво као докази да се Изјава, у најбољем случају, бави споредним или небитним стварима. Овакав његов приступ нарочито зачуђује због његовог високог академског звања и знања да критика, у академском смислу, није икључиво критиковање и негација, него критичко сагледавање одређеног феномена, које укључује и препознавање његових позитивних страна. Тешко нам је поверовати да ништа у Изјави и самом сусрету уважени Архимандрит не сматра за добро и позитивно. Народ би једноставно рекао да ни ђаво није тако црн, а камоли једна Изјава.

Зато се на самом почетку пред нас поставља очигледно питање. Због чега Архимандрит заузима овако крајње негативну позицију у односу на Изјаву и сусрет, и на чему се конкретно темељи такав његов став? Изгледа да је овакав негативан став према Изјави, последица Архимандритовог чврстог личног уверења да су ова Изјава и сусрет између Патријарха и Папе у суштини манифестација издаје вере и истине. Ово он истиче на више места у своме тексту. Он, на пример, Изјаву сматра «од почетка до краја» «заменом истине полуистином и лажју». Оваква квалификација за њега је неупитан аксиом и једини могући исход и објашњење. Ни као теоретска могућност није дато да истина може да у овом сусрету, или упркос њему, буде сачувана неокрњеном, или да истина може да надвлада лаж. Овакав став, по свему судећи, поткрепљен је још и Архимандритовим неповерењем у православност Патријарха Кирила. Чак и више од тога. Патријарх Кирил је кроз ову Критику од стране Архимандрита Никодима оптужен за «неправославну веру» и «неправославне поступке» и «протоунијатство»!

Дакле, код оца Никодима налазимо две почетне неупитне претпоставке, да је Изјава малтене «лаж до лажи» и све везано за овај сусрет «издаја вере». Тумачења свих тачака Изјаве су затим предочени у светлу овог уверења, што се слободно може назвати никако другачије до простом предрасудом. За очекивати је да аутор покуша да накнадно докаже читаоцу тачност ових својих теза навођењем нечег конкретнијег, нечег другог и другачијег осим његовог личног негативног става, на чему Архимандрит заиста и настоји, а видећемо колико успешно то чини.[3]

Упркос јасној и отвореној негативности, Архимандритова критика сусрета и Изјаве, по свом стилу представљена је као објективна анализа. Она често, мада не увек, следи формулу теза, аргументи, закључак. Међутим, она ипак остаје далеко од објективности и систематичности,  и то не само због предрасуде и унапред заузетог негативног става и тумачења по кључу те негативности. Упркос томе што се уважени Аутор труди да представи мноштво података и чињеница, са некима од којих морамо да се сложимо, нарочито када је реч о јеванђељским принципима, проблем настаје због веома слабе смисаоне веза између изнесених аргумената и тачака из Изјаве са једне стране, као и између изнесених аргумената и Архимандритових закључака, са друге стране. Навешћемо само неколико упечатљивих примера ових недоследности ради илустрације.

Коментаришући, тако, 25. тачку Изјаве, у којој се јасно критикује и одбацује унија као метод за обнову јединстава, Архимандрит изводи следећи, потпуно неутемељени закључак, «Патријарх је признао досадашње унијате».  Немогуће је логички докучити како из одбацивања уније произилази закључак о признању уније. Овај неутемељени закључак може само касније да фигурира као квазиаргумент у потврду квазитезе о издаји вере. Односно да непажљивом или неуком читаоцу остави утисак аргументованости. На сличан начин, у своме коментару прве тачке Изјаве, само зато што се Патријарх састао са Папом, отац Никодим сматра да је он нарушио саборност.[4] Какве везе овај сусрет има са саборношћу Цркве није нам јасно али ефекат је исти као и у претходно наведеном случају. Обе процене имају за циљ да поткрепе квазитезу о издаји вере, а да саме те процене уопште нису утемељене у стварности онога што се заиста догодило у Хавани ни онога што је речено у Изјави. Другим речима представљају измишљени и непостојећи проблем.

У настојању да читаоца уверу у апсолутну негативност Изјаве, Архимандрит чак и историјске чињенице покушава да реинтерпретира доводећи их својом аргументацијом до апсурда. Тако, на пример, у коментару четврте тачке Изјаве, Архимандрит, потпуно изненађујуће, негира да Исток и Запад имају «исто духовно предање првих хиљаду година хришћанства» говорећи да то «ни чињенично не одговара истини». Објашњење које Архимандрит нуди за ову своју тврдњу јесте да су се главне јереси појавиле пре раскола 1054 г. Слажемо се. Наравно да су заблуде претходиле расколу. Тако увек бива. Како у противном може да дође до раскола ако се претходно не појаве заблуде, и који се то раскол икада у историји десио, а да му нису претходиле заблуде? Међутим, како је из овога уопште могуће доћи до закључка да због тога немамо заједничко предање првих хиљаду година уопште нам није јасно? Рећи да немамо заједничко предање зато што су заблуде почеле да се рађају пре него што је раскол озваничен је потпуно бесмислено. Од чега су се онда расколници расколили ако не од заједнице? А ако је постојала заједница, зар то не значи да смо имали и заједничко предање? Питамо се да ли Архимандрит овако размишља и о свим осталим расколима у историји Цркве укључујући и ове наше савремене, из чега би произашло да народ који је недавно отишао у раскол са нама «до јуче» није делио исто духовно предање?

Даље, у коментару на пету тачку Изјаве, која такође говори о заједничком предању првих десет векова, Архимандрит каже следеће «једини разлог за наведено неопштење у Евхаристији и разликама у вероисповедању нису „људска слабост и грешност“, већ упорност папа и њихових следбеника да опстају у својим заблудама». Ова тврдња, на жалост, звучи као плод директног покушаја да се напише нешто што је contradictio in adjecto. Тешко је разумети резоновање иза ове реченице. Чега је онда плод упорност и остајање у својим заблудама? Из чега она произилази? Да није, у крајњој линији ово «остајање у својим заблудама», ипак плод људске слабости и грешности, упркос негацији оца Архимандрита?

Поред нелогичности у извођењу аргумената, у Архимандритовој Критици константно наилазимо и на игнорисање или негирања свих алтернативних објашњења која се не уклапају у унапред одређени образац негативности. Тако, на пример, у свом критичком коментару цитираног дела из Друге посланице Коринћанима (2. Кор. 13.13), који Архимандрит необјашњиво сматра за заједничку молитву[5] он каже следеће «…благослов патријархов, смешан са папиним проклетством постаје проклетство…». Користећи исте слабе логичке принципе и речник који Архимандрит користи једнако је оправдан и следећи закључак: «смешано са патријарховим благословом папино проклетство постаје благослов». Ово ће засигурно некима звучати скандалозно, али треба имати на уму да су и прва и друга реченица једнако неутемељене, то јест, произвољне су. Ми се не слажемо ни са једном ни са другом, овако изведеном, ђутуре оценом и проценом. Овде се само још једном манифестује Архимандритово неповерење у Православност Православног учесника овог састанка, а назире се и неповерење у силу Божијег благослова који тако олако, по његовом мишљењу, постаје проклетство и бива не само савладан и неутралисан него и изокренут у своју супротност.

Међутим, један од коментара/аргумената посебно изненађује, али не толико због своје лоше логике колико због своје велике удаљености од Хришћанског етоса. На самом почетку своје Критике отац Никодим наводи следеће «Политичари се брину о спасавању физичких живота, тј. тела, а свештеници за спасење душа.» Да ово није само Архимандритов гаф, потврђују и његове многе друге речи. Ми, међутим, сматрамо да се добри свештеници брину о целом човеку. Они су тако научени од Христа који је нахранио пет хиљада гладних људи (Јн 6.18), након што их је духовно поучио, показавши тако бригу о свим човековим потребама. А од Христа смо такође научени да хранимо гладне, појимо жедне, обилазимо болесне, облачимо наге, итд. (Мт 25 31-46). Да ли се са овом Христовом поуком, зато што се у њој нигде не помиње «спасење душе», «прави простор за погибију», како Архимандрит тврди за сличне позиве из Изјаве? Да не помињемо море примера из Житија и уопште из историје и богословља. Али запитаћемо се само једно. Да ли је Св Сава, преговарајући са државницима овог света, бринуо о животима или о душама људи или ипак о целом човеку угледајући се тако на Христа? Зар се и уважени Архимандрит Никодим не моли свакодневно «за благорастворење ваздуха, изобиље плодова земаљских и времена мирна» то јест за благостање и за свој сопствени телесни живот и живот свих људи? Просто поражавајуће је сазнање да Архимандрит Никодим бригу за спасење људских живота сматра за «највећу вредност палог хуманистичког света».

Са оваквом теологијом по којој свештеници не треба да брину о људским животима поносни би били многи данашњи и прошли моћници овог света који заговарају или су заговарали управо то, да се Црква и вера затворе у Црквену порту и у дубоку унутрашњост човековог бића, и да никаквог ефекта ни манифестације немају у јавној сфери. Али Хришћанство није таква вера. Управо кроз брижни однос према ближњем, који укључује и бригу о његовом физичком животу, благостању и опстанку ми се уподобљавамо Христу. Упркос свој трулежи која нас окружује споља и испуњава изнутра ми настојимо да сачувамо и своје личне животе да би њима послужили Богу.

Оно што у овом тексту представља највећи изазов за правилно разумевање шта у ствари отац Никодим жели са својом Критиком да покаже јесте да оквири које је сам дефинисао изазивају општу пометњу мисли због њихове континуиране реинтерпретације. Најпре, Архимандрит карактерише читаву Изјаву као дипломатску, «политичку декларацију и апел», тако негирајући јој духовни и Црквени значај, чак је на једном месту називајући безвредним документом. Међутим, методологија његове критике је у складу са критиком духовног или чак догматског текста. Дакле његова критика фигурира као апологија Православног учења и својеврсна богословско-догматска критика Изјаве којој он сам негира било какав богословско-догматски, духовни и Црквени карактер називајући је безвредном политичком деклрацијом. Будући да је реч о контрадикцији, питамо се зашто Архимандрит инистира на оваквом приступу, нарочито у светлу његове критике система «проблем – решење» који подразумева активно стварање проблема да би му се затим понудило већ припремљено решење? Нама управо овакав Архимандритов приступ изгледа као систем «проблем – решење» јер се вештачки ствара богословски «проблем» од наводно дипломатске Изјаве и нуди се «решење» у виду богословског објашњења за нешто што је наводно дипломатски документ.

Да би, како тако, омогућио примену богословске критике на наводно дипломатски текст, Архимандрит, на чудан начин, прибегава аналогији библијског дуализма (душа-тело), дајући на тај начин, у уводу, оквир својој планираној критици. Архимандрит зато један аспект Изјаве назива «душом Изјаве», а други «телом Изјаве». На тај начин он одржава два међусобно искључива аргумента (1) Изјава је «политички апел», (2) Изјава је «исповедање вере».

Међутим, ствар је још доста компликованија због тога што се дефиниција «душе» и «тела» или «форме» и «суштине» непрестано мењају кроз читаву Архимандритову Критику зависно од функције којој треба да послуже у датом тренутку. Аутор тако, на пример, по овој самозадатој дихотомији, најпре изједначава сам чин сусрета са «телом» (формом; сусрет = тело), плодове сусрета у виду Изјаве, са «душом» (суштином; Изјава = душа). На другом месту он пак замењује тезе, па оно што се у уводу назива душом (суштином), тј. Изјава (или њен део), постаје тело или форма (Изјава = тело), јер јасно каже «име оваквог тела Изјаве, … је «политичка декларација и апел», а «заједничко благосиљање» тј. сусрет (?) постаје душа или суштина (сусрет = душа) и слично.

Међутим, и поред ове опште конфузије, Архимандрит настоји да ову дихотомију ипак, како тако, одржи. Начин на који ово постиже јесте кроз издвајање свих делова Изјаве који се односе на, мир, заједнички живот, заустављање страдања, бригу за социјални статус, биоетичка,  правна и слична питања, и сврставање истих под «форму» (тело). Док се Црквени језик где се призива име Божије, цитира јеванђељско учење, позива на заједничку историју, изражава нада и молитва за јединство, сврставају на страну «суштине» (душа). Даље коментаришући ова два аспекта Изјаве Архимандрит систематски покушава да смањи значај овога што он назива «формом» представљајући то као «празнословље», док у исто време систематски покушава да повећа значај тзв. «суштине» Изјаве тумачећи то исповедањем криве вере.[6]

Имајући у виду овај методолошки приступ, назиремо одговор на питање зашто је ова дихотомија била неопходна аутору. Одбацити Изјаву у потпуности, што је Архимандритов једини циљ, није било могуће простом критиком исте као бесмисленог празнословља јер она садржи хришћански, јеванђељски речник. Било је потребно створити оквире у којима би се и хришћански језик Изјаве реинтерпретирао као «издаја вере», а затим као такав одбацио, а позиви на мир, толеранцију, суживот, за које Архимандирт слабо примећује да такође носе јеванђељски етос, реинтерпретирали као «празнословље», или «политички апел» који није вредан пажње, и као такав исто био потпуно одбачен. То је аутору изгледало лакше постићи кроз ову дихотомију «душе и тела» Изјаве, па је вероватно зато и користи.

Ефекат који се постиже овим приступом јесте навођење читалаца на следећи закључак (1) Изјава је безвредна у смислу позивања на мир, толеранцију, суживот, социјалну правду и слично (2) Изјава је, de facto, издаја вере, «потписивање јединства», «почетни докуменат…уније», «протоунија», како Архимандрит тврди. У психолошком смислу ефекат ова два закључка јесте (1) дефетизам и уверење да ништа не вреди предузимати у овом свету, јер свет у злу лежи. Ни залагање за мир, ни помоћ потребитима, ни борба против опресије Хришћана у моралној, правној и другим сферама живота неће уродити плодом; (2) фобија која узурпира духовну снагу и каналише је (троши) на борбу са утварама, на подизање тензија и стварање саблазни и немира, и алармантног стања међу вернима.

Ова два психолошка феномена, дефетизам и фобија, заједно чине веома снажан покретач раскола.  Данас смо сведоци да управо на неразумним страховима и застрашивањима, и дефетизму почивају многи расколи укључујући и наш домаћи болни раскол са «катакомбницима».[7] Управо из овог разлога веома брину текстови, као што је овај, који доприносе да се дефетизам и фобија шире и укорењују.

У тексту Архимандрита др Никодима налазимо јединствену тему општег одбацивања и оштре критике сусрета и Изјаве Патријарха Кирила и Папе Франциска. Међутим, разлоге за овакву негативност не налазимо уопште јасно изложене, јер они у стварности и не постоје. Управо је ова негативност полазна али и завршна тачка изнесене аргументације, а често и сама представљена као аргументација. Као таква она је својеврсни зачарани круг таутологија који нас изводи из оквира стварности.  Изнесени аргументи немају логички след, а закључци имају јако слабу везу са аргументима и самом Изјавом (стварношћу) на коју се односе. Ово представља проблем за читаоца, јер чак и када је реч о аргументима који нису упитни, пажљиви читалац не може да се сложи са Архимандритовим закључцима јер они просто не следе. Међутим, брзом и непажљивом читаоцу ово лако може да остане неприметно и да такав усвоји ауторове закључке заједно са њиховим духом дефетизма, фобије, алармантности, осуде, која поробљава и паралише, у чему се и садржи главна опасност ове Критике.[8]

pecat mali

Златна обала, Аустралија

на дан Св Лава Папе римског 2016 године

Чтец Ведран Гагић

[1] У даљем тексту «Критика» http://nikodimbogosavljevic.com/kritika-zajednicke-izjave-pape-rimskog-franciska-i-svjatejseg-patrijarha-kirila

[2] У даљем тексту «Изјава» http://www.patriarchia.ru/db/text/4372074.html

[3] Пролазећи кроз текст примећујемо да ове две тезе „лаж“ и „издаја вере“ фигурирају на више места, и као тезе (које треба доказати), и као аргументи (одговор) на тачке Изјаве, и као закључци. Вишенаменска улога ових мисли представља проблем како за читаоца коме је тешко да прати шта се у ствари доказује, а шта су докази, тако и за самог аутора, јер текст постаје сасвим неуверљив.

[4] Цитира се наводно нарушавање 34. Апостолског правила о томе да први епископ области не треба да чини ништа без знања осталих епископа. Овај део 34. Апостолског правила односи се само на дужности које превазилазе овлаштења првога епископа. Архимандрит би требало да докаже и покаже како то сусрет Патријарха са Папом превазилази овлаштења Патријарха московског пре него што би уопште могли да разговарамо о овом правилу и на њега се позивамо. Али то ће тешко моћи да докаже јер ће онда морати још да објасни како сусрети Патријарха са верским, државним, политичким и другим лидерима, било у Москви или на другом месту, нису «нарушавање саборности», а његов сусрет са Папом то јесте. Или можда Архимандрит сматра да сваки сусрет Патријарха без експлицитног разрешења Сабора јесте нарушавање саборности, у шта је веома тешко поверовати.

[5] Навођење у Изјави, то јест писмено (!) цитата из Посланице Архимандрит сматра заједничком молитвом, што потврђује својим помало ироничним коментаром „Дакле, нема заједничке молитве. На почетку Изјаве, међутим, благослов“. Бићемо зато једнако иронични и рећи следеће изгледа да када нема заједничке молитве потребно је измислити је, а све у циљу потврде својих теза. А ово измишљање је ваљда „по канонима“ и „канонски“ оправдано?

[6] И то чини, изгледа, по сваку цену, чак тумачећи јеванђељски цитат написан у Изјави као заједничку молитву.

[7] Они себе сматрају да су у катакомбама ваљда зато да би дали потврду своме апокалиптичном страху, јер им страх гради стварност, уместо да им стварност одређује ниво страха, што је типична одлика сваке фобије.

[8] Надам се да је сувишно истакнути да са овим кратким освртом на Критику, нити имам намеру нити жељу да у сумњу доводим искреност и љубав Архимандрита др Никодима за Цркву Христову, али исто тако осећам да сам, управо из исте те љубави за Христа и Цркву, дужан да, са жаљењем, кажем да је ова Критика Архимандрита Никодима само још један у низу скоријих текстова који доприносе ширењу неразумног страха.

П.С. Као додатак овом тексту вреди погледати и беседу коју је Патријарх Кирил одржао у Москви на Недељу Православља (2016), у којој се дотиче теме унијатизма, а чији садржај побија било какву оптужбу о његовом наводном „протоунијатизму“ за шта га Архимандрит Никодим оптужује у својој Критици

Део беседе, руски са енглеским титловима:

Цела беседа, руски:

 

П.С. (2)

Такође, онима који разумеју руски језик предлажем једно корисно размишљање на ову тему. http://www.bogoslov.ru/text/4885695.html 

 

 

Advertisements

7 thoughts on “О једној Критици заједничке Изјаве Патријарха и Папе (од стране архим. Никодима Богосављевића)

  1. Поштовани господине Ведране помаже Бог!

    Хтео бих да приметим следеће:

    1. Да је похвално покретање овог „блога“ (Созерцање) на коме можете да изнесете своје виђење без непотребне цензуре других. Али је жалосно што је почетна тема критика на критику. Можда је боље да је то био Ваш коментар на сусрет јер лакше је критиковати кажу.

    2. Молио бих вас, ради лакшег читања, да промените слова и позадину тако да буду црна слова на светлој позадини (не мора бела али светла ради контраста) јер је веома непријатно да се чита када су слова бела.

    3. Но добро пошто сте почели са коментарима можда би било добро да прокоментаришете критике на „декларацију“ од „катакомбника“.

    Желим Вам успех у ради и свако добро од Господа

    Живко Ковановић

    Свиђа ми се

    1. Поштовани Живко,

      Хвала вам на примедбама. Донекле сте у праву што нису најсрећније околности писати, како кажете, „критику на критику“. Али разлози које сам навео у чланку мислим да су легитимни. Такође, ја ово што сам написао не сматрам баш критиком, нисам је тако ни назвао. Ово је више анализа него критика. Што се тиче фонта и позадине, сигурно ће се још мењати. Што се тиче тих других „критика“ које су се појавиле у задњих неколико дана, прочитао сам и њих, али их не сматрам за озбиљне и мислим да би било губљење времена коментарисати их.

      Свиђа ми се

  2. Не знам заиста шта да кажем, надам се да ће Господ све уредити и исправити наше грешке.

    Само, није ми јасно, који је смисао не помињати свог Патријарха, а помињати остале епископе који су у заједници са њим. Знам да постоји канон који се односи на то, али…
    Богословски нема неког смисла, а може итекако да буде на штету. Поготово је опасно ако то уради само појединац (један архијереј), а не више њих, не знам, делује врло, врло опасно. Надам се да ће се ствари решити.

    Свиђа ми се

  3. Наравно. Тешко је овде тражити било какав смисао јер је ствар потпуно бесмислена.

    Он је викарни епископ. Не знам помиње ли епархијског архијереја?

    Бојим се да ће још оваквих ствари бити, али не зато што постоји разлог да се дешавају него зато што је у нечијем интересу да се оне дешавају.

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s