Данас сам у Цркви видео дете које је на тренутак изашло напоље са другим старијим дететом. Када се убрзо вратило у храм почело је са плашљивим и скоро очајним гласом да виче „мама!“ тражећи своју мајку. Дете инстинктивно зна да нешто најгоре што може да му се деси јесте да буде одвојено од своје мајке. Оно зна да је за њега живот и сигурност у мајчиној близини и када се удаљи од мајке оно осећа страх, а када се мајци врати оно осећа радост. И тај страх прелази у радост готово истог тренутка када угледа мајчино лице. Ми одрасли када се удаљимо од Христа понекад не осећамо страх због своје горде самоуверености да можемо без Њега, а и када му се враћамо покајањем уместо радости понекад дуго остајемо суморни и смрачени због наше слабе вере.

Христос нам поручује да ако не будемо као деца, нећемо ући у Царство небеско (Мт 13.3). Када бисмо само послушали Његове речи и научили се да имамо дечију простоту, незлобивост, и веру.

pecat

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s