О посту и припреми за Причешће

„Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што затварате Царство небеско пред људима…“ (Мт 23.13)

Готово сваке године за време Великог и Часног Поста интернет простор преплављују чланци и упутства о „правилној“ припреми за Св Причешће који се тичу физичког (телесног) поста у трајању од седам дана. До пре, отприлике, мање од једне деценије аргументација се сводила на то да је реч о „српској пракси“. Наравно ова ничим богословски утемељена „пракса“ се једино утврђивала на томе што је одређени број свештеника следио па је зато и представљана као опште правило, чак и предање, од  „отаца наслеђено“.[1] У последњих неколико година, међутим, одређена група људи и духовника су постали мало софистициранији у својој апологији тзв. седмодневног поста па су извукли одређене цитате, из неких докумената, као потпору овој својој тези.

Избор као и тумачење тих цитата је, на жалост, веома тенденциозно, крајње селективно, и што је од свега најгоре, пуно фалсификата и подвала које не приличе људима Хришћанског имена. Све је то готово редовно праћено коментарима о наводној „српској пракси“, и засољено именима наших светих као што су, најпре и најчешће, свети отац наш Сава, што би требало да свему да ореол духовног ауторитета, вредног поштовања и подражавања.

Један од таквих жалосних примера је и навођење два документа штампаних у Русији у XVII веку.[2] Први је Номоканон при Великом Требнику, штампан 1620. г. као додатак Требнику, а други је Извјестије Учитељноје (скраћени назив), штампано на самом крају XVII века. Овај први документ се од стране неких чак погрешно (можда и тенденциозно?) приписује Св Сави. Тај  текст нити је састављен од стране неког светитеља, нити је састављен од званичних црквених власти, нити је икада био формално одобрен или општеприхваћен.[3] Други текст, Извјестије, је чак био и санкционисан од стране црквених власти у Русији због неисправности и погрешних учења у њему садржаних, а управо се овај текст тенденциозно представља као потпора „српске праксе“ само зато што је и код нас, много касније, прештампаван, а данас се уклапа у агенду наметања седмодневног поста пред Причешће као општег правила.

О самом садржају ових текстова могло би се доста писати и говорити, нарочито о Извјестију. За сада је довољно напоменути, да када је реч о Извјестију, конкретно о његовом делу који нас тренутно интересује, а односи се на тематику припреме за Причешће и самог причешћивања, текст садржи одређене напомене које су прилично необичне. Једна таква напомена је, на пример, да након Причешћа свештеник „својом руком“ верницима убрусом брише усне. Будући да свештеници, као и остали људи, имају само две руке, извести ову радњу док причешћују вернике је веома тешко, нарочито када је се народ у већем броју причешћује. Када би свештеник тако радио (без помоћи ђакона, ипођакона или чтеца) једноставно би ризиковао да проспе Часне Дарове. Само ова чињеница довољна је да покаже о каквом је тексту реч.

Међутим,  некима изгледа да није било довољно да ове, и онако упитне, текстове просто користе,  него су одлучили и да их селективно наводе и да чак неке њихове делове редигују (фалсификују). Тако, када је реч о Номоканону, они наводе само 228. правило, а игноришу претходна правила која им не иду у прилог. Поред тога најчешће избегавају да тачно цитирају само то 228. правило, које им такође не иде у прилог осим ако се погрешно не протумачи, што они редовно и чине. Најчешће за ово правило они само кажу да је седмодневни пост утврђен 228. правилом Номоканона, а затим прелазе на наводе из Извјестија, на тај начин заводећи читаоца „за Голеш планину“, и остављајући утисак да ова два документа говоре исту ствар. Други начин њиховог подваљивања је отворено фалсификовање докумената.[4] Тако, када наводе Извјестије, а говорећи о седмодневном посту, они кажу да у случају нужде пост може да се скрати (што заиста и стоји у Извјестију), затим као пример „нужде“ наводе „самрт“, без икакве напомене да је ово њихов додатак Извјестију, односно да то у оригиналу уопште не стоји написано. Дакле, по њима умирућем човеку се пост може ублажити, и то специфично на три (!) или на један дан! O tempora, о mores! Страшна је и помисао да ова њихова подвала додатка „на самрти“ са објашњењем о „ублажењу“ „правила поста пред Причешће“ умирућем човеку бива представљена као предањско учење Цркве и опште „правило“.[5] Оно пре личи на духовни геноцид. Шта ако човек умре чекајући да испуни њихову „норму“?[6]

Номоканон и Извјестије не говоре исту ствар али то не спречава проповеднике седмодневног поста да их представљају као да потврђују њихову тезу. Номоканон (228. правило) се односи на учесталост причешћивања, док се Извјестије тиче припреме. Апологете праксе седмодневног поста погрешно тумаче 228. правило Номоканона, тако што га представљају као правило које одређује крајњу меру односно, максимум причешћивања од четири пута годишње! Међутим, из самог правила је јасно да се оно односи на крајњу меру као минимум, а не максимум. Правило каже за Православне Хришћане који редовно посте „должни сут“, тј. „дужни су“, или у обавези су да се Причесте на Велику Пасху, на дан Рождества Христовог, и празнике Св Апостола и Богородице. Значи макар четири пута годишње, као најмању меру.[7] Ако затим погледамо претходних неколико правила истог Номоканона, видећемо да она детаљно описују правила поста у току ових вишедневних постова. Тако, на пример, налазимо да 225. правило на Велики четвртак прописује уље (уосталом као и Типик). Ако се затим присетимо да 228. правило, као што смо видели, као обавезу Православном Хришћанину ставља да се причести на Пасху, читава кула од карата о седмодневном строгом посту пред Причешће се урушава. Нарочито имајући у виду да је и на Цвети разрешење „на рибу“, што би по измишљеној српској пракси и по Извјестију требало да је први строго посни дан пред Причешће (од седам, наводно, потребних дана).

Неко ко поштује Црквени поредак и хоће да се причести на Пасху, а уједно хоће да испоштује и тзв. „српску праксу“ строго би постио од понедељка 6. седмице до Пасхе, дакле пуних 13 дана строгог поста (са изузетком Лазареве суботе). Дакле, за оне који редовно посте по Црквеном поретку (условљеном богослужбеним ритмом), тзв. „српска пракса“ налаже још строжији и дужи пост. То јест они су лишени ублажења на Цвети и Велики четвртак, ако се Причешћују на Пасху, сходно 228. Правилу.[8] С друге стране, за оне који за Црквени поредак не маре, „строги пост“ је блажи и краћи.[9] На тај начин ова тзв. „српска пракса“ не само да не учи људе истинском посту и молитви постепено их уцрковљујући, него их од црквеног живота одваја у самодовољну индивидуалну духовност која и рађа овакве горке плодове као што су ове новокомпоноване апологије седмодневног поста.

На крају, са жаљењем се чудимо да они који ове ствари фалсификују и њима манипулишу, у своме походу да свима наметну непостојеће правило, не штеде чак ни умируће људе. Нека би Бог дао да увиде да са овим не чине службу Богу (cf. Јн 16:1-2).

pecat

 

Часни пост, 2016. године

Чтец Ведран Гагић

[1] Овој причи је веома сродна, скоро увек пратећа, прича о строгом посту „прве и задње седмице“ вишедневних постова. Надам се да је сувишно говоритиу о томе да ово не постоји као правило, али није могуће негирати да се од стране неких, без обзира, пропагира као правило. Међутим, та пракса је једно грубо искривљивање суштинске везе између поста и богослужења. Из пастирске перспективе свештеника који ово предлажу као „правило“ верницима то је само једно лако решење да се униформно и на брзину одреди мера поста, без пуног објашњавања и удубљиања у духовни узраст, физичке способности, животне околности, својих парохијана или духовне деце. Уосталом како просечном нецрквеном или полуцрквеном човеку, који је и онако дошао само да испуни некакву „норму“, то јест да се Причести, зато што је чуо да је то добро („ваља се“), како дакле  таквоме објаснити детаље Васкршњег поста, на пример, како му изложити његов ритам заједно са строгоћом телесног поста преко обичних дана у недељи и ублажењима суботом и недељом, затим још већим ублажењима на Благовести и Цвети, итд? А да не говоримо о томе како објаснити да је све ово повезано са богослужењем и какав је њихов значај. А управо је то потребно чинити, само постепено и за ово је потребан велики пастирски напор. Дакле ово је само једно лако „решење“, како за свештенике, тако и за такве вернике који и онако траже испуњење некакве „норме“. Али озбиљан проблем настаје због тога што се ово упрошћавање, ова пречица, ово олако заобилажење суштинског проблема, представља као правило, као предање и пракса СПЦ. На овај начин се руши сав благољепни и богоугодни поредак симфоније поста и молитве, пре свега Црквене заједничке молитве, богослужења. У томе настојању готово магијског испуњавања норми потпуно се затварају очи пред противречностима које су очигледне како у „седмодневном“ посту тако и у правилу строгог поста „прве и задње недеље“, по којем би Богородичин пост (или Апостолски, када траје две недеље) био строжији него Васкршњи, јер Богородичин пост и онако има само те две недеље (прву и задњу), док Васкршњи пост има седам недеља, од којих би пет биле са блажим постом. Тако би Васкршњи пост, иако дужи, испао блажи. Ми можемо да разумемо неку врсту снисхођења и упрошћавања ствари, али то упрошћавање мора да води ка постепеном уцрковљењу, што ова тзв „правила“ свакако не чине. Такво нешто може бити само израз икономије према неофитима и људима који нису црквени, али само као привремена мера и никако као тзв. опште правило, пракса, предање СПЦ, како год га представљали.

[2] Код нас у преводу објављен на овом и још по неким сајтовима и блоговима http://xn--80aaaaaibs0byayigaejhlk6i8q.xn--90a3ac/ctenie/vera-svetih/348-o-pricescu-hristovim-tajnama

[3] А очигледно и много је каснији од времена Св Саве.

[4] Поједини фалсификатори избегавају да тачно преведу место у Извјестију где се помиње да се људи причешћују „осмог дана“ (након седмодневног поста). Уместо написаног у оригиалу «уочи осмог дана» они пишу «уочи Причешћа». На тај начин они замагљују бесмисленост њиховог предлога о строгом посту од седам дана јер пост од тачно седам дана значи да се строги пост започиње у недељни дан претходне седмице, што је канонски забрањено, а затим се наставља са постом од понедељка до Причешћа у недељу, укључујући и суботу, што је такође канонски забрањено.

[5] Наравно, овим не одбацујемо припрему за Причешће потребну свакоме човеку па и болесноме.

[6] Управо оваквим фарисејством се проповедници овога измишљеног правила уподобљавају јеванђељским књижевницима и фарисејима који по Спаситељевим речима „затварају Царство небеско пред људима“ у које сами не улазе, а другима сметају да у Царство улазе.

[7] На страну то што Пасха није само један дан (први) Светле седмице, него Пасха траје читаву Светлу седмицу што сведочи богослужбени поредак који је за све дане Светле седмице потпуно исти. Празнично је, дакле, реч о једном истом дану у коме се радујемо и Причешћујемо, наслађујемо васкрслим Христом и певамо „Ево дана који створи Господ да се радујемо и веселимо у Њему“ (Пс 118. 24). То апологети седмодневног поста не могу никако да схвате јер њима једење меса представља препреку за Причешће.

[8] И то без обзира што су постили свих претходних пет седмица строго (осим субота и недеља).

[9] Они строго посте само прву и задњу седмицу и тада се Причешћују Св Тајнама, или не посте никако него само седам дана пред Причешће.

Advertisements

8 thoughts on “О посту и припреми за Причешће – савремене заблуде

  1. Веома користан текст! Лепо, кратко и јасно обрађен.

    Прочитах на листи „светосавље“, и ако нисам члан, како се уважени прота расрдио на овај текст. Мени је крајње жалосно како неки свештеници (како ожењени тако и безбрачни) тако тврдокорно остају у заблуди и не желе да се суоче са њима. Како духовним, тако и богословским заблудама, уз све то кријући се иза некаквог „српског типика“, „предања“, и Св. Јустина и Николаја.

    Нити постоји „српски типик“ нити „српско предање“. Постоји само једно Св. Предање Православне Цркве које је јасно и недвосмислено и важи за сву Цркву у Васељени.

    Притом, најсветији Отац наш Савва је заповедио Србима да у свему следе Св. Гору Атонску. На Њој је причешћивање непрекидно, сваколитургијско – светопредањско. Сви Светогорски Старци благосиљају хришћанима у свету (који се труде да живе црквеним животом) причешће на свакој Св. Литургији у којој учествују.

    Стварно је жалосно шта се све подмеће Србима као Предање…

    Свиђа ми се

  2. Опет, хвала на коментару, На жалост изгледа да некима више није довољно просто селективно цитирање текстова уз тенденциозна тумачења, него је неопходно и отворено фалсификовање.и подметање да би се ширила ова заблуда. Сама та чињеница већ говори довољно.

    Свиђа ми се

  3. Управо то брате Ведране! У линку који сте приложили (православна породица) се крајње безобразно, да се тако грубо изразим, у духу протестантизма, узима само оно што се аутору чини легитимно.

    Притом, изврће се св. Патријарх Павле. Из његовог текст се узима само оно што одговора њиховој непредањској тези, док се остало прескаче. Сви добро знамо да је Патријарх Павле био литургијски човек и да је својим духовним чедима благосиљао причешће чак 4. пута недељно. Наиме, он је богослужио сваки дан у Патријаршији, многи су свакодневно одлазили на те Св. Литургије. Многи су се код њега причешћивали ; средом, петком, суботом и недељом. Дакле, о.Павле је практиковао древну праксу (св. Василија Вел.) и причешивао средом и петком (што значи да се није постило пред причешће). Ако питате било кога од тих благочестивих верника, који су проводили време са Свјатјејшим Патријархом, чућете да је он благосиљао сваколитургијско причешће, а често је говорио да иду у оне Цркве у којима им свештеници неће бранити да се причесте (исто је говорио и блаженопочивши Данило Будимски). Св. Патријарх Павле је најбољи пример који се супроставља непредањском учењу о обавезном седмодневном посту и исповести пред Св. Причешће. Та пракса је настала у време Туркократије (у Србији, Грчкој, Русији, Румунији) и Св. Оци су се често борили да је преобразе, тј. врате у Предањски Црквени ток. Од Св. Кољивара на Атосу до Игњатија Брјанчанинова, Теофана Затворника, Серафима Саровског, Пајсија Величковског, па до савраменијих отаца Јосифа Исихасте, старца Савве Псково-печерског и многих, многих других…

    Свиђа ми се

    1. Ово постаје користан апендикс самом тексту.

      Приметио сам то сецкање Патријархових речи, као и петљаније око 32. главе Типика, где замагљују чињеницу да се та глава односи на св четрдењетницу на пример. Нисам то хтео да коментаришем. Можда неком другом приликом.

      Свиђа ми се

    2. Само једна мала исправка на ваше „(да се није постило пред Свето Причешће)“. Јесте, јесте. Пост значи неједење а наша Света Црква је установила за све своје вернике да посте (не једу) пред причешће од поноћи. Када се једе пост се ублажава.

      Свиђа ми се

  4. Видите, на Светој Гори монаси држе евхаристијски пост 6. сати пре причешћа. Иначе, евхаристијски пост је, ако се неварам, настао тек око 4. века (јер су чак пијани верници долазили на ноћне Литургије). Наравно, евхаристијски пост је итекако потребан и неопходан, али ни он није „апсолутно“ услован Св. Причешћу…

    Свиђа ми се

    1. У вези шесточасовног поста постоји и одлука РПЦ из мислим 1969. Код нас у току часног поста када се служе литургије переђеосвећених дарова увече (кад им је и време) такође се држи пост од шест сати (ко не може дуже).

      Свиђа ми се

  5. Ти као да си на испиту. Вртиш две речи у круг, а не кажеш ништа. Мени сте и једни и други исти. Сваку своју реч поткрепљујете канонима, за које сте без благослова, приграбили право тумачења.

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s