Како се удостојавамо Причешћа – поука из Предања

our_un5

У прилогу је занимљив и користан отачки одговор брату који се смућује око тога како да приступа Чаши, а да не буде осуђен будући да је свестан својих сагрешења, имајући у виду речи Апостола да ко недостојно приступа Причешћу „суд себи једе и пије“ (1 Кор 11:29). Поред тога што му старац одговара на питање, он му указује на још једну важну чињеницу која је важна нарочито у наше време, када се о „достојној припреми“ много прича, готово до опсесије око детаља телесног поста. Старац му указује на то да је сам Господ онај који човека чини достојним Причешћа. Не човек својим силама и „достојном припремом“, не људи својим судом и проценом нечије достојности, него сам Господ. А кога Он чини достојним? Грешнике који се кају. Дакле оне који су свесни своје недостојности и са смирењем приступају „као рањеници и као они који траже милост“. Не говори да су то они који су отпостили одређени број дана (најчешће се чује седам), који су се исповедили, који су прочитали „прописане“ каноне и акатисте и слично,[1] него они који траже милост.

Старац му још указује на то да Христос ни Јуду није одлучио од Причешћа, иако није био достојан истога. Него му је дао време за покајање. Шта нам све ово говори? Говори нам да је суд Бог оставио у својим рукама, а није га дао људима, и Он суди у своје време судом праведним. Да ли неко једе и пије Тело и Крв Христову на суд или на осуду није ствар a priori процене било кога, укључујући и нас саме за себе, него је ствар суда Божијег (наравно, то не искључује неопходност испитивања сопствене савести).

Уопште, прича о „достојној припреми“ у којој се набрајају разна „правила“, а заобилази најпростија црквеност и скрушеност срца, не одише ни јеванђељским ни светоотачким духом. Како? Па на који начин човек може уопште да сазна и увери се да је достојно припремљен? Шта му је гаранција достојности? Да није можда исупњавање норме телесног поста или молитвеног правила? Не. Ако се за тим поводи он је једнако достојан или једнако недостојан пре такве припреме као и после ње. А таква, фалична, припрема је само сметња, нарочито црквеним људима, за неопходно чешће приступање Св Тајнама.

Смирење, свест о својој грешности, покајни дух, и црквеност,[2] јесу услови за „достојно“ приступање. Уосталом чујмо шта Ава Варсануфије и Јован Пророк одговарају своме ученику.

f01da2ea311fb2b96693287f3fed98e2

Питање: Владико, објасни ми како је Владика наш, Христос Спаситељ, дозволио Јуди издајнику да се причести на Тајној вечери. При тумачењу (Јевађеља по) Матеју свети Јован Златоусти говори: „Недостојноме треба забранити (Причест) за страшном и тајанственом трпезом“. И свети Павле говори да такав подлеже осуди. Међутим, то никоме ко у себи види сагрешења не би дозволило да се било када усуди да приступи часној и страшној Тајни и да се причести животом у њој сакривеним. (У самој ствари), како треба приступати? Јер, као грешан, ја се веома смућујем због тога.

Одговор: Бог је допустио Јуди да се причести на Тајној вечери) да би показао своје велико човекољубље, те да до последњег издисаја трпи човека, желећи му да се покаје и буде жив (Јез.ЗЗ, 11). Господ му је и ноге опрао и допустио му да се причести Тајнама како би одузео свако оправдање и од њега, и од оних који би говорили да он не би погинуо да му је (Господ) допустио да се наслади Његовим Тајнама. Тако је Јуда сам себе подвргао осуди. На њему се испунило оно што говори апостол: Ако ли се неверујући раздваја, нека се раздвоји (1.Кор.7,15). То се односи и на грешнике који се не кају. Речи, пак, светог Јована Златоустог представљају уразумљивање претњом Суда и мука. Он, наиме, није рекао да их треба одбацити или одлучити од Цркве, што ни Исус није учинио са Јудом. Уколико они остану (непокајани) и усуде се да приступе, сами себе подвргавају осуди, лишавајући се славе Божије. Но, када Светим Тајнама приступају као рањеници и као они који траже милост, грешници примају исцељење и сам Господ их чини достојним својих Тајни, говорећи: Ја нисам дошао да позовем праведнике на покајање (Мк.2,17), и још: Не требају здрави лекара него болесни (Мк.3,17). Опет понављам да се реч светог Јована о забрани причешћивања Светим Тајнама за грешнике састоји у посведочењу осуде. Јер: Који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије (1.Кор.11,29). Такав је већ одлучен од Цркве Божије: (причестивши се), он не добија ништа осим осуде. (Свети Јован) није рекао: „Треба их одлучити“, да би они сами на себе навукли осуду. И нико не треба себе да сматра достојним Причешћа. Свако треба да говори: „Ја сам недостојан, али верујем да ћу се осветити Причешћем“. То ће се и испунити на њему по вери његовој, у Господу нашем Исусу Христу, коме слава у векове. Амин.[3]

[1] Наравно све ово, и пост и исповест, треба чинити, у своје време, када је потребно, и када Црква то прописује, али то нису непосредни услови пред само Причешће. Црквеност која све ово укључује јесте услов.

[2] Живот по Јеванђељу, пост кад му је време, и редовност на богослужењима.

[3] Ава Варсануфије и Јован Пророк, Духовно Руковођење, Манастир Хиландар (2000), питање 461. Електронско издање: https://svetosavlje.org/sr/duhovno-rukovodjenje/

pecat mali

 

25 thoughts on “Како се удостојавамо Причешћа – поука из Предања

  1. Старац лепо каже: „Грешнике који се кају“. Из опита се сазнаје да када се неко каје он одмах сам почиње да пости а да му то нико није рекао него га Дух Божији одмах упућује шта да ради. Такав пост није због испуњавања неког правила већ је потреба онога који се каје и он то сам зна. Исто може из опита да се види разлика у користи од Светог Причешћа када се приступа после поста и када се приступа без поста. Сам човек увиђа да је боље после поста приступити јер тада може да осети да је Господ у њему.

    Свиђа ми се

    1. Једино што покајање није само када човек телесно пости и посипа се пепелом него и када као рањеник приступа Лекару, и као гладан приступа Хлебу вечном, и као жедан Извору живота. А Црква нас зове на Причешће не само када се пости, него и кад се не пости. Што се тиче тога шта човек осећа, то су шкакљива питања. Човек треба да верује, и да се каје, а не да тежи да нешто „осећа“. Довољан је пост који Црква прописује, а све што је преко тога није послушање Цркви него нечија самовоља. Наравно, онај ко жели може и више да се подвизава али такав, ако то чини по Богу, никада неће другима наметати додатна бремена као обавезу.

      Свиђа ми се

  2. Слажем се са првим делом Ваше поруке брате Живко.
    Али, ова Ваша мисао (може бити, а не мора) делујемо, помало, шкакљива, како каже Ведран ; „Исто може из опита да се види разлика у користи од Светог Причешћа када се приступа после поста и када се приступа без поста. Сам човек увиђа да је боље после поста приступити јер тада може да осети да је Господ у њему.“

    Ово може бити Ваш лични опит и то је за поштовање. Али, пошто је у питању јавно коментарисање, сматрам да овакав приступ може бити итекако духовно опасан. Тиме се отварају многа духовна питања, па и питање неразликовања духовног о душевног.

    Свети Оци нас уче да је Господ тај који сам одређује какву ће нам благодат дати, у којој мери и на који начин, и да то нема никакве везе са нама (=са нашим постом). Сходно томе, ако направимо паралелу са Пасхом и Светлом Седмицом (по опиту Цркве – најблагдатнијем периоду у времену) видећемо да тада добијамо „највећу“ благодат и радост општења са Васкрслим (то је бар сведочанство и искуство највећих подвижника), а та благодат се не односи само на дан Васкрса (први дан), већ кроз целу Светлу Седмницу у којој се непрекидно причешћујемо (притом телесно умањујући подвиг до „минимума“ – као што и чини највећи подвижници, конкретно на Атосу) а не постимо, већ се окрећемо Доксологијском начину живота.

    А разговарате се правим и истинским подвижницима поста и молитве, чућете да су „највећу“ благодат задобијали управо онда када се томе нису ни надали. О посту, у том контексту, ретко ће те чути…
    Мада, наравно и то се дешава, то је нормално, али то је почетни степен духовног живота који се врло брзо превазилази… Господ га даје као утеху, као пострек за постом, али само на почетку духовног живота… а може да буде и чиста самообмана…

    Свиђа ми се

  3. Свети Серафим Саровски и Свети Симеон НБ не мисле тако за осећања. Први рече Мотовилову када беху обојица у нетварној светлости: „шта сада осећаш“ а други каже како ви који се у Христа крстисте и у Христа обукосте не осећате одећу на себи то јест Христа. А да се благодат осећа знају само они који су је осетили а теоретичари о томе појма немају јер нису осетили. Опит је важан а не умовање.

    Свиђа ми се

  4. Драги Живко,
    Не разумем везу између овог примера и наше теме. Једно су осећања која човек има у току неког благословеног стања, а друго је ослањање на осећања као на мерило исправности било чега. Петрос помену „духовно и душевно“, и опасност не разликовање међу њима. Код Отаца се нигде неће наћи препорука да се човек ослања на своја осећања а нарочито не у вези са припремом за Причешће.

    Свиђа ми се

  5. Осећање је опит, искуство а остало је теоретисање и логичко закључивање које је ниже и од духовног и од душевног искуства. Као када неко дискутује о слаткоћи меда а да га није пробао а када проба онда осети и тада нема потребе за причом тим пре што се духовне ствари тешко исказују речима, оне се опитују и духом (умом) и душом и телом.

    Свиђа ми се

    1. Управо је то један од разлога зашто се не можемо ослањати на осећања. Јер неко ко није био причасник благодатног стања не може да правилно расуди да ли је његово осећање истинско или лажно благодатно искуство. Он може замени духовно душевним и ту су већ широка врата за прелест ако почне да истрајава на исправности свога осећања и постављању осећања као мерила исправности нечега. Чак су и оци који су били боговидци и богоносци (поменуо си Св Симеона НБ) своја осећања и искуства подвргавали расуђивању искуснијих отаца. Дакле реч је о послушању и смирењу које је неопходно.

      Свиђа ми се

  6. Да све је тако како си написао Ведране али уз то има још и „вкусите и видите јако благ Господ“ и „…Источника безсмертнаго вкусите“. Моја поента је да је искуство важно и да је изнад онога што сазнамо читајући што не значи аутоматски да нема лажног искуства, има итекако али има и истинитог.

    Свиђа ми се

  7. Брате Живко, не знам ни како смо дошли до ове твоје поенте да је искуство изнад онога што смо прочитали и слично. Када је то била тема и да ли је то неко оспоравао? Није. Ти си у свом првом коментару поставио лично осећање као мерило исправности поступања у вези са Причешћем. Тако пише да је већа корист кад се Причешћу приступа претходно отпостивши, него кад се приступа не постивши, јер тада боље ОСЕТИ да је „Господ у Њему“. То си ти рекао и конкретно то сам оспоравао.Лични доживљај, који није и не може да буде мерило исправног поступања. А не да ли је опит већи од знања. Дошло је негде у међувремену до замене теза.

    Види, ако би проширили ову тему и на само обожење, искуства обожења, строго узевши, такође нису мерило неке спољашње исправности у поступању. Зашто? Зато што у крајњој мери она се не дају као заслуга за исправност или подвиг или слично него као дар. Господ је тај који одлучује коме и када и колико од тога дара дарује и да ли уопште дарује. Има подвижника који никада такво искуство нису имали. Он (Господ) је мера, а није то исправност. Једина исправност која је потребна јесте она унутрашња, човечијем оку невидљива, немерљива исправност која је у сржи наш људски покрет према Богу из љубави јер једино тако Господ жели да одговори на ту нашу љубав, чувајући тако нашу слободу.

    Свиђа ми се

  8. У вези првог параграфа: У православљу је све лично искуство, опит, доживљај дакле подвиг а не логичко расуђивање и философирање тако да животно искуство има превагу јер са животом не може да се спори. Сви свети су све написали према искуству и то личном а на корист других. Јеванђеље се живи па се разуме, свете заповести испуњавају на делу итд.

    У вези другог параграфа: А ко је ишта говорио о спољашњој исправности? И о исправности уопште? Није ми познато да је неко добио обожење на дар а да се није подвизавао а подвиг је држати заповести а заповести држе који Господа љубе а без подвига се срце не очисти а без чистог срца не може Господ да се види јер је он наредио да се суд изнутра очисти а чисти се истеривањем нечистих духова а тај род се изгони само постом и молитвом а све то подвижници раде тајно не очекујући ништа за узврат јер су слуге некорисне и раде добровољно и слободно јер је увек потребна сарадња, садејство, синергија Бога и човека. Подвиг, неуморни подвиг, непрестана молитва и онда дар и награда и венац према заслузи али по правди Божијој а не људској. Све се постиже трудом и у обичном животу а још више у духовном. Многи су станови, различит је сјај, различити дарови (таланти). А искуство сви имају само неки о њему говоре а неки не. Неки га имају раније а неки касније. Ово се свакако све односи на оне који се подвизавају по правилу јер венац не добијају ако није по правилу. Уосталом све је то лепо разјаснио Велики Павле који се чита стално у Цркви већ много векова.

    Свиђа ми се

  9. Ми сад већ причамо о сасвим другој теми.

    Не бих се сложио да је СВЕ доживљај тако како га дефинишеш супростављеног логици и другим човечијим силама. Доживљај укључује све, и логику, дакле целог човека, а не само шта он осећа (од тога смо започели кад си поменуо да човек боље осећа да је Господ у њему када пости).. То је једно. Друго, тачно, Оци нису писали парцијално само на основу логике, него су то што су писали и живели, али то није било мимо логике. Дакле опет цели човек. Значи није опит супростављен логици и здравом расуђивању, него су складни и у хармонији.. Ово су, у контексту овог нашег разговора, сасвим непотребне дихотомије. Не знам зашто инсистираш на њима? Да ли зато да дискредитујеш ово што ја говорим као философирање?

    У вези исправности – зар ниси рекао да је „боље после поста приступати јер тада може да осети да је Господ у њему“ (у првом коментару)? Да ли то не говори о исправности? Можда си нешто друго мислио, али ја ово, да је БОЉЕ после поста приступати разумем као да кажеш да је тако исправније? А разлог зашто је исправније је, како даље наводиш, што и сам човек „може да осети“. Види, пошто супростављаш опит са логичким расуђивањем онда и овде код тебе се и те како може рећи да је у питању логичко расуђивање (да не кажемо философирање), а не опит, јер као што ти је Петрос указао, туђи опит говори да Причешћивање, када човек није постио (на пример у Светлој Седмици), може још интензивније да се „осети“. Постоје две могућности. Прва, ти на основу свога (?) опита расуђујеш како је исправије. Или, алтернативно, ти на основу логичког размишљања (у недостатку опита) закључујеш да је тако исправније. Верујем да примећујеш проблем у обе опције. У првој зато што твој опит није универзалан. Ако почнемо да се по појединачним опитима равнамо долазимо до индивидуалзима. Твој опит је такав, мој опит је овакав, од онога онакав. То није и не може да буде мерило. За другу опцију си сам рекао да не треба да се закључује на основу логичког размишљања (философирања). Да ли примећујеш проблем са којим се суочавамо, и само о овоме разговарамо још од прве поруке.

    Даље, пример који сам навео да се благодатни дар даје као дар, а не као награда наводећи чак и подвиг као пример, поменуо сам само у контексту ове наше приче о исправности и о томе како и на који начин се неко удостојава Причешћа и благодатног дара. На тај начин сам скретао пажњу на оно шта је ту кључно, а шта споредно. Кључно је то да Господ дар даје (Дух дише где хоће), а човек га не задобија силом подвига. Ти сада мени објашњаваш да је подвиг неопходан јер наводиш „није ми познато да је неко добио обожење на дар а да се није подвизавао“. Па знам да је неопходан, зашто је то потребно сад истицати, зар то није било јасно? Са овим се удаљавамо од теме јер сам сад у позицији да разјашњавам нешто о чему није било речи. Подвиг је неопходан јер је он тај наш покрет према Богу, отварање нашег бића и слободно давање простора да Бог дејствује у нама својом благодаћу. То је ништа друго него отварање врата нашег бића Господу који куца.

    Није потребно да проширујемо тему док не решимо оно кључно око чега смо је започели а то је видљиво из твог првог коментара.

    Свиђа ми се

  10. Прочитај пажљиво целу прву поруку у којој сам прво рекао да се не ради о испуњавању правила него да корист која је добра може да буде и боља. Исправност некако укључи је правило а боље се односи на добро. Исправност тражи логичко расуђивање а боље искуство, дакле не по разуму него по срцу.

    Свиђа ми се

  11. У вези осећања ево како говоре нови светитељи (из беседе митрополита Филарета Вознесенског, нетљеног, на 2. Недељу Великог Поста):
    „…да је само Господ Исус Христос источник чистог, истинитог учења. Он је Сам за Себе рекао ‘Ја сам пут и истина и живот’. Он је сама оваплоћена истина. Само Пилат и њему слични нису умели и не умеју да увиде ту истину због своје равнодушности, али онај коме су очи отворене да види и уши отворене да чује, он зна и осећа својом душом да је Христос – заиста истина“.
    Каже осећа својом душом да је Христос заиста истина. На такво осећање сам мислио када сам написао да човек може да осети Христа у себи.

    Свиђа ми се

  12. Интересанта је, и корисна, ова преписка заиста.

    Али, постоји једна ствар са којом се не могу никада сложити, а то је ова Ваша тврдња, брате Живко:
    „Исто може из опита да се види разлика у КОРИСТИ од Светог Причешћа када се приступа после поста и када се приступа без поста.“

    Зар ми приступамо Господу ради (из?) користи? Можда је то нормално у почетном стадијуму духовног живота. По мени, оваква поставка ствари, од самог почетка је врло,врло проблематична.
    Ако приступамо причешћу да би имали (осећали, поседовали, опитовали) било какву корист, наш почетни покрет није до краја правилан. Већ произвире из користољубља (то је најбоље описао Св. Порфирије). Зато сва прича о „осећању“ из овог контекста није добра. Дакле, приступам одпостивши и осећам већу корист (благодат?) након тога, а приступам неодпостивши и онда осећам мању корист од причешћа. Дакле, овакав приступ је стран отачком трезвеноумном опиту, који је базиран на покајничком (смиреном) покрету срца у тежњи за сједињењем са самим Господом. У многоме он може бити душевног карактера, јер се у нама ствара осећај задовољства. Ако добро сагледамо Предање Отаца (најпре трезвеноумних) видећемо да су се највише бојали оваквих закључака у којима су мерили „корисност“ осећања причешћа у свом животу. Једино што су наглашавали је истинско и дубоко покајање, и кроз то сагледавали „степен“ сједињења Христа са самим собом. Наравно, човек када пости његово биће је у бољем психо-физичком стању, у многоме Господ награђује пост човеков, па сходно томе осећа благодат Божију на себи. Али ово само по себи, фактички, ништа не значи, јер ако мање осећамо благодат – то не значи да је благодат мање са (у) нама, то сви Оци децидно тврде и наглашавају. Притом, причешћивање, у многим случајевима сагледавају и као послушност Цркви и Господу, тиме одричући свако наше „осећајно“ расуђивање. Зато и постоји старац и духовник, а и читава Заједница Цркве са којом се саветујемо.

    Свиђа ми се

  13. Има ли користи од Причешћа? Мислим да има. Може ли она да буде различита или је увек иста? Мислим различита дотле да буде и негативна то јест не-корист (штета) ако недостојно приступамо. Да ли треба да се припремимо за Причешће? Мислим да треба. Да ли од припреме зависи и степен користи? Мислим да зависи.

    Каква је корист од Причешћа? Велика јер се сједињујемо са Господом, Његовим нетварним енергијама што је благодат. Бог не даје Духа на меру али ми примамо онолико колико смо се очистили, неко више неко мање а благодат се подједнако излива на све само што различито примамо. И сунце једнако све обасјава али они са бољим видом примају више светлости.

    Што би рекао Свети Серафим Саровски о задобијању Духа Светога да треба да смо као трговци који увек гледају да извуку што већу корист па тако и ми да добијемо што више благодати.

    Постоји ли разлика у количини благодати (користи) коју човек прима? Мислим да постоји. Један има само залог са крштења а други светли као сијалица и тело му остане нетљено од преобилне благодати.

    А Ви сте Протосе са користи одмах скочили на припрему то јест како да приступимо за шта сам ја рекао само да је боље са постом него без њега. Само то сам рекао ради оних који приступају Чаши без поста по новој пракси у Цркви непознатој Светима. То не значи да не мислим да и све остало не треба подвижник да уради о чему ви говорите (покајање, смирење, скрушеност итд.). Треба итекако све што може зарад веће користи (више благодати).

    А да су свети осећали то и ви знате јер су говорили о поскакивању срца када су примали обилну благодат и молили су Господа да отступи јер нису могли више да поднесу то обиље благодати. Ако сте читали Светог Симеона НБ и Митр. Јеротеја Влахоса (Вече у пустињи Свете Горе) онда знате о чему говорим.

    Ово што сам написао је веома упрошћено да не оптерећујем разговор јер је све у Светим књигама па ко хоће нека истражује да би био Свет као што је Господ Свет а што нам је и заповедио. Дакле хитро на подвиг док је још дан.

    Свиђа ми се

  14. Брате Живко,
    Овај моменат у вашем писму је за мене новост, да ли је могуће да ми је раније промакао? Бојим се да је управо то најпроблематичније од свега у овој преписци и да се у „том грму крије зец“ нашег размимоилажења. Реч је о следећим вашим речима:
    „…шта сам ја рекао само да је боље са постом него без њега. Само то сам рекао ради оних који приступају Чаши без поста по новој пракси у Цркви непознатој Светима.“

    Ово је, опростите, једна сасвим непредањска реченица и став. Па нас Црква призива сваке недеље на Причешће, зар не? А не само кад се пости. Запитајте се зашто? А целе године не постимо. Друго они који се Причешћују ван поста, не чине то, или не би требало да чине без поста. На шта мислим? Па постимо среду и петак, и постимо евхаристијски пост (од поноћи до Причешћа или минимум 6 сати) и вишедневне постове Црквом установљене. Дакле, у овом смислу Причешће није без поста, али не постоји уопште нека друга пракса „позната Светима“ где се тражи више од овога.

    Имате, у новије време пример нашег светог Патријарха Павла. Да ли је и он приступао и пуштао друге да приступају св Чаши „по новој пракси“? Неће бити.

    Живко, ако не желите, не можете, или било шта, да прихватите аругменте који су вам изнети у вези са тиме да осећање не може, и не сме, бити мерило исправности, у реду. Али немојте то више понављати, молим вас. Можемо да се не слажемо. И ја вас онда нећу убеђивати да је другачије.

    Свиђа ми се

  15. Сами сте себи одговорили да причешће никада није без поста бар оног од поноћи. Више од тога Црква није прописала за све своје чланове али Свети су чинили подвиге много веће него што Црква прописује и нису грешили. Зашто? То можете и сами да нађете ако хоћете. Нигде ја нисам ракао да је осећање мерило већ да човек на основу осећања зна. Но ако вас то иритира ја више о томе нећу да пишем. Опростите ако сам претерао.

    Свиђа ми се

    1. Живко,
      Ако нисте мислили да је осећање мерило, већ да се на основу осећања зна (зна шта тачно? да је нешто исправно, или да тако треба?) ја, искрено, не видим разлику. И у једном и у другом случају се човек руководи осећањем. Да ли тако треба или не треба чинити, ту се не слажемо. Не мислим да сте претерали, и не иритира ме, него просто мислим да ако нисмо успели да нађемо заједнички језик у овој ствари и поред изнесених чињеница то нећемо успети. Наравно има још других ствари о којима се може разговарати које су делимично покренуте током ове размене, али ова кључна од које смо пошли, чини ми се да је исцрпљена. Ту може да се подвуче црта. Ви мислите да осећање треба да се вреднује у контексту Причешћа (ето покушавам да не кажем нешто што ви нисте рекли а да ипак разумем суштину), ја мислим да не треба. Даље не можемо, осим ако се вратимо мало уназад и систематски објективно разложимо шта су од изнесеног чињенице, а шта опет неки лични доживљаји и убеђења. Или да подвучемо црту на ово. Или да се преусмери разговор на делове који остају неразјашњени.

      Свиђа ми се

  16. Мени не смета шта год да разматрамо и колико год је потребно јер се мислим овде не надмећемо него разговарамо.

    Свиђа ми се

  17. Брате Живко, слажем се са Вама, наравно да нам користи Причешће Св. Тајнама. То нико не спори.
    Оно може да буде и на осуду, на погибао. Такође, некада се присније сједињујемо са Господом, некада мање, али то апсолутно не зависи од нас, већ од Господа, осим ако приступамо Господу олако, без покајања, скрушености, немарно, ако мрзимо некога, осуђујемо, непослушни смо итд. Притом, најглавније је колико имамо љубави ( то јест, колико нам је намера и жеља да имамо љубави) према Њему. Што је већа љубав, веће је сједињење са Господом. То, наравно, не негира подвиг, акцију, труд, али је ипак цела ствар у Божијим рукама, Он је тај који одређује колико ће се сјединити са нама, јер је Његова логика другачија од наше. Може често да буде супротно. Можемо постити до „лудила“ и да се уопште не сјединимо са Господом (или да се сјединимо у мањој мери – јер, једноставно, нисмо спремни за веће), притом можемо да имамо самоумишљењи осећај задовољства, који, у своме неискуству, замењујемо са „правом“ благодаћу. Заборављамо да је код нас благодат увек измешана са прелести, јер смо далеко од саршенства. А Бог је добар, па нам увек даје благодат, поготово ако се трудимо. Зато је цела прича о „користи“ и „осећању“ врло дискутабилна и опасна, поготово ако се ставља као мерило.

    Но, шта је проблематично? Проблематичан је „трговачки став“ и приступ према Господу, па макар је он изречен и од дивног и великог Св. Серафима (ако би сте могли да цитирате цео контекст његових речи).
    Оци разликују три степена духовног живота (и сваки од њих има своје степене, само Богу знане), а то су : роб, најамник и син. Сви пролазимо кроз сва три нивоа, а сами нивои имају своје унутрашње нивое. Тек када ступимо у ниво „сина“ крећемо се ка : „очишћењу, просветљењу и обожењу“. Тек из степена „сина“ можемо да сагледавамо духовну праксу Цркве. Јасно нам је да се та три степена разликују, и да најамник (трговац) још увек је далеко од правог духовног живота – јер тргује са Господом, као трговац који стиче за себе добит (у овом случају благодат). Само „син“ је онај који ступа на право поприште духовног живота и опита (које у себи садржи и падове и успоне, богоостављеност и радост, одрицање и сједињење..,) и једино из призме синовства можемо сагледавати духовни (Црквени) живот и целокупно Предање и учење Цркве. Син је онај који, без икакве трговине и користи, прилази Господу и жели сједињење са Њим. Не занима га никаква корист, ни благодат (као осећање),а може да буде у дубоком стању „богоостављености“ и неосећања благодати на (у) себи, већ само жели да буде са Господом, препуштајући ствар у Његове Свете Руке –
    смиравајући се и „држећи свој ум у Аду и неочајавати“. Из угла духовне трговине са Господом још увек не можемо да, до краја, опитујемо духовни живот (што не значи да не идемо ка „синовству“) и не смемо да се руководимо сопстевеним осећањима, већ руководством духовника (то значи, наравно, да и они који су постали „синови“ потребују духовно руковођење до своје смрти, без обзира до код су степена достигли). „Најамник“ је духовно стање које сви пролазимо, али не смемо да мислимо да је оно духовни живот, оно је само предворје духовног живота из кога не можемо (правилно) сагледавати унутрашњост Двора. Дакле, Оци су сви имали синовски однос према Богу (свако од њих у различитој мери обожен) који је био лишен сваке корисности, то јест, жеље да што више стекну благодат као капитал, већ су не тражећи ништа, као „блудни синови“ подвизавали пред Господом. А Господ никада није гледао њихов пост и према њему их разликовао и награђивао, већ искључиво срце (и намеру) „Да ти да Господ по срцу твојему“ (Псалам 20,4). То је најбоље објаснио Свети Симеон НБ. Њему се сам Христос јавио и рекао да од њега узима само намеру (не пост, метаније, бдење) и смирење са којим му Симеон приступа.

    Ви сте брате Живко рекли : „Да ли од припреме зависи и степен користи? Мислим да зависи.“
    Ово је став који сам негирао, јер је трговина са Господом и није стање духовног синовства. Понављам, нико не искључује подвиг у свим својим видовима, стални и непрестани акстетски живот -јер се само са напором задобија Царство. Али, ако степенујемо корист од причешћа, степеном подвига, враћамо се директно у Стари Завет и жртвоприношенски однос са Богом. Ово Оци једноставно нису учили. Степен користи (ако уопште можемо користи такав израз, који није предањски) зависи искључиво од намере срца, покајања и смирења у коме се човек налази, никако у аскетској дисциплини (која често бива лишена смирења – „оправдана“ у извршењу правила, а то је чиста игра нашег разума који је раздвојен од нашег ума) нити квантитету, већ у чистом квалитету покајног, смиреног духа у коме се човек пре Св. Причешћа налази.

    Толико, желећи свако добро свима!
    Петар

    П.С. Свима „саветујем“ да прочитају ову књигу, ако нису, има и да се купи, а постоји и у ел. формату;
    http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm ,

    Свиђа ми се

  18. Драги брате Ведране,
    Неке ствари нисам баш разумео у твом чланку.

    Кажеш да a priori процена било чије (не)достојности за причешћивање није ствар било кога осим Бога. Међутим, ми знамо да Црква неке своје чланове одлучује од Причешћа због грехова што значи да тај свој суд Бог ипак може да врши и кроз људе. Како Црква у тим случајевима утврђује да је неко непокајан? Да ли тако што се ту ради о јавним, видљивим и очигледним гресима, па их свако може видети? Надам се да разумеш шта ми није јасно.

    У Христу,
    Никола

    Свиђа ми се

  19. Драги Никола,

    Код одлучења је реч о дисциплинским мерама чији циљ и суштина није коначна пресуда о нечијој достојности, која је у рукама Божијим, него одржавање поретка и дисциплине (када је реч о јавим гресима), и помоћ у покајању онога ко је сагрешио, било јавно или тајно.

    У молитви пред Причешће ми се молимо „удостоји нас Господе…“, зато што је Он тај који нас удостојава. А да би Он нас начинио достојнима, неопходна је наша скрушеност и покајање, јер Бог не врши насиље и не удостојава некога на силу.

    Други аспект овог питања јесте тај што се епитимија односи на овај земни живот. Не постоји епитимија која има и постхумно дејство. Као таква она је суд, боље рећи процена која вреди само овде и сада. Уосталом над сваким упокојеним човеком се чита разрешна молитва. А Причешће је за вечност. Оно нема рок трајања. Дакле, суд о нашем достојном и недостојном Причешћу је Божији, то јест онај коначни Суд.

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s