Нека Размишљања о Одлуци Синода Цариградске Патријаршије

Нека Размишљања о Одлуци Синода Цариградске Патријаршије

Цариградска Патријаршија, у задњих неколико месеци, убрзаним корацима повлачи потезе са циљем давања аутокефалије такозваној цркви у Украјини. Брзина са којом се приступило овоме делу, као и упорно одбијање сваког даљег разговора ни са чим нису објашњиви из перспективе Црквеног етоса, канона, историје, али и реалне ситуације на терену у Украјини.

Сваки верујући човек који све ово са болом, немоћно, посматра може само да се запита шта је славни цариградски трон довело до оваквог антицрквеног, антиканонског, али и антилогичног и готово, у црквеном смислу, самоубилачког потеза. Наравно, у приватним разговорима, али и по медијском пространству, могу да се чују мање или више утемељени одговори и на ово питање. Одговори који, додуше, не остављају ни мало леп утисак о стању у коме се тренутно налази цариградски трон.

Међутим, задржаћу се само на ономе што нам сам Цариград наводи као своје мотиве за овакво деловање, као и на аргументима које представљају првенствено кроз Одлуку и Саопштење од 11. октобра ове године.[1]

Најпре, потребно је, још једном, да се подсетимо речи које је изрекао Цариградски Патријарх Вартоломеј у своме обраћању Сабору цариградског Патријархата 1. септембра ове године. [2] Наиме, у своме обраћању Сабору Патријарх Вартоломеј је изнео својеврсно богословско-канонско оправдање својих предстојећих поступака. То оправдање би се могло сажети у једној реченици. Према Патријарху, извор живота Православним Црквама јесте у Васељенском Патријархату, без којега нема Православља. Или директно, речима самог Патријарха Вартоломеја: „Почетак Православне Цркве је Васељенски Патријархат; у овоме је живот, и живот је светлост Црквама“ … „Православље не може да постоји без Васељенског Патријархата“. [3]

Полазећи од ове аксиоматске изјаве, Цариградски Патријархат, је приступио решавању неких раскола у Цркви. Да! Не једног раскола, него многих. Како је и најављено.[1] И приступио је овоме делу на начин који је у сагласности са горе изнесеним ставом, који би се могао окарактерисати као догматска позиција Цариградског Патријархата. Иако ће то, већини Православних Хришћана, с правом, звучати као скандалозна изјава.

У томе смислу први званични потез, након слања два егзарха у Украјину, је била одлука Синода цариградског трона од 11. октобра 2018.

Ова одлука садржи неколико „занимљивости“. Па кренимо редом, по тачкама.

На самом почетку одлуке стоји да је Свештени Синод одлучио „да обнови већ донесену одлуку да Васељенска Патријаршија настави са додељивањем аутокефалије Украјинској Цркви“.

Постоји један очигледан проблем са оваквом формулацијом. У Украјини већ постоји аутономна Црква, Украјинска Православна Црква, која није тражила аутокефалију нити од своје Мајке Цркве, Руске Православне Цркве, а још мање од Цариградске Патријаршије. То је први проблем. Други проблем је да аутокефалија не може бити додељена ни једној другој парацрквеној структури у Украјини, а има их још најмање две, од којих је највећа тзв. Украјинска Православна Црква Кијевског Патријархата на чијем је челу доказани кривоклетник и преступник, од Цркве рашчињени и анатемисани, господин Денисенко (самозвани патријарх Филарет). Аутокефалија им не може бити додељена зато што је Денисенково рашчињење и анатема прихваћена од свих Православних Цркава, укључујући и Цариградски Патријархат. Исти је случај и са тзв. Украјинском Аутономном Православном Црквом на челу са рашчињеним тзв. Макаријем.

Дакле, Цариград нема коме да додели аутокефалност јер ни једна од ових парацркава не поседује Црквеност нити може, нити јесте тражила аутокефалност. Аутокефалност је тражио председник Порошенко.[2] И Цариград је одлучио да на Порошенкову молбу одговори позитивно.[3] Наравно да је сасвим непотребно истицати сву апсурдност ове ситуације, да председник државе тражи аутокефалност за Цркву која у суштини у његовој земљи не постоји мимо канонске аутономне Украјинске Православне Цркве Московског Патријархата, која ту аутокефалност не тражи, не жели, и одбацује. А када би је тражила то би, сходно канонима, тражила од Москве, а не од Цариграда.

Потврђивање одлуке „да настави са додељивањем аутокефалије Украјинској Цркви“ из прве тачке Саопштења, је стога безсадржајна тачка. Никаква Украјинска Црква не постоји којој би се могла дати аутокефалност. А ако не постоји, како могу да „наставе“ са додељивањем нечега некоме ко не постоји?

Следећа тачка јесте одлука „да одмах у Кијеву васпостави ставропигион Васељенске Патријаршије, као један од многих ставропигииона у Украјини који су тамо одувек постојали“.

Прва ствар која привлачи пажњу јесу речи да се успоставља „један од многих“ ставропигиона. Дакле, план је да се успоставе многи ставропигиони. Ставропигијални манастири и цркве су под директном управом Патријарха. Уколико је намера цариградског трона да некој црквеној структури у Украјини додели аутокефалност, поставља се питање како ће у аутокефалној Цркви функционисати ставропигијални манастири који нису у надлежности локалних архијереја и локалне помесне Цркве, па ни локалног поглавара Цркве, него подлежу Цариградском Патријарху? Остаје утисак да ни о каквој додели аутокефалности Украјини овде није реч него просто о успостављању контроле цариградског трона на канонској територији Руске Православне Цркве, а сада канонске Украјинске Православне Цркве, под изговором доделе аутокефалије некој апстрактној „Украјинској Цркви“.

Тешко је другачије објаснити овај потез Цариграда, имајући у виду да Цариград ubi et orbi истиче да је немогуће преклапање јурисдикција на чему се често замера свим Црквама у дијаспори укључујући и СПЦ. До те мере иде њихово инсиситирање на овоме принципу „непреклапања“ да легитимне титуле канонских Епископа наше, Српске Православне Цркве, и других Цркава, бивају измењене од стране Цариграда, у складу са њиховим убеђењима, на свим документима, укључујући чак и потписе на критском Сабору 2016. године. Тако да Епископ Сергије, на пример, на критском Сабору није био Епископ франкфуртски и све Немачке него Епископ Сергије у Франкфурту и у Немачкој. Зато што Цариградски Патријархат већ има свога архијереја у Франкфурту и у Немачкој, којега сматрају за јединог легитимног архијереја Франкфурта и Немачке. Овим се наши, али и архијереји свих других Цркава у пракси деградирају на ниво викара цариградског, локално столујућег, архијереја.

Због тога је необјашњиво оснивање ставропигиона цариградског трона у процесу доделе аутокефалије! Јер ако ће на територији Украјине бити независна и самостална Црква, како ће у њој ставропигионе имати Цариградски Патријарх?

Трећа тачка одлуке гласи „да, у складу са канонским овлашћењима Цариградске Патријаршије прихвати захтеве јерараха и других клирика из свих аутокефалних Цркава, прихвати и испита захтеве Филарета Денисенка и Макарија Малетича и њихових следбеника, који су се нашли у расколу не због догматских разлога. У складу с тиме, поменути су канонски васпостављени у њиховом архијерејском или јерејском чину, а њихови верници су враћени у заједницу с Црквом“

По слову Саопштења Денисенко и Малетич су враћени у свој архијерејски и јерејски чин. Другим речима „враћени“ у оно што су били пре рашчињења. Пре рашчињења Денисенко је био архијереј (митрополит), а Малетич свештеник (протојереј). Друго, не помиње се јерархија која им следује него само верни. Упитно је дакле да ли се ова одлука односи само на њих двојицу или на све њихове следбенике из клира. Слово Саопштења говори само о њима, не о клирицима, али зато рехабилитује њихове следбенике међу верујућим народом.

Овде треба истакнути неколико ствари. Прво. Денисенко није принео никакво покајање да би био рехабилитован. А непознато је да се у Православној Цркви скидају рашчињења без покајања.

Друго, Денисенко није само рашчињен. Он је и под анатемом. Цариград уопште не наводи ту чињеницу, нити са њега скида анатему. Тако да је крајњи резултат нечувени апсурд. Сада је легитимно анатемисани човек истовремено и легитимни Епископ Цркве!

Треће, иако постоје принадлежности Цариграда у погледу апелације на одлуке осталих помесних Цркава, такав процес не може да се одвија мимо Цркава које су донеле такве одлуке. У овом случају мимо Московског Патријархата, који је укључивао и Украјинску Цркву. А нарочито не када су те одлуке првобитно прихваћене и од самог Цариградског трона. У противном аутокефалност у суштини не постоји јер Цариград тада не признаје ни Црквеност аутокефалној Цркви, јер негира њене канонске одлуке, а камоли аутокефалност.

Четврто. Малетич је враћен у јерејски чин. А већ је најављено његово учешће на архијерејском сабору. По којем основу ће јереј да учествује на архијерејском сабору? Такође, упркос овој одлуци Денисенко изјављује одмах након објављивања исте, „ја сам био патријарх, јесам патријарх, и бићу патријарх“. А Саопштење Цариграда о томе не говори. Цариград га само враћа у архијерејски чин, без било каквог помена о катедри, а поготово не првенству или патријаршеству.

Претпоследња тачка Одлуке гласи: „Да повуче јуридичку пуноважност Синодског Указа из 1686.г., које је издато у тадашњим околностима, које је давало, по икономији, право Патријарху Московском да поставља Кијевског Митрополита, којег би изабрао црквенонародни Сабор његове епархије који би помињао име Васељенског Патријарха на сваком прослављању Божанствене Литургије, прокламујући и потврђујући тако своју канонску зависност о Цркви Мајци Константинопољској.“

Укидање пуноважности Синодског Указа из 1686. г. звучи више него чудно. На први поглед незамисливо је да се након више од 330 година укида канонска (правна) важност неке одлуке која је била донета у одређеним историјским околностима, у одређеном историјском окружењу. Ствари су се за 330 година промениле, а Цариград се сетио 2018. године да одлуке мења као да се ништа није десило! Апсурд овe одлуке могао би се сравнити са, на пример, неком хипотетском одлуком Атиохије, Александрије и Рима данас (2018. године!) да укине Цариградски Патријархат. Исто као да се ништа није десило у међувремену. Уосталом Цариграда више и онако нема, нити царског престола у њему, а скоро нити Хришћана. За разлику, Украјинска Црква постоји, иако Цариград сада одједном жмури на ту чињеницу и игра се стварања „боље“ Цркве са анатемисаним човеком.

Очигледну апсурдност на страну, оно што представља могуће последице овако самовласних одлука Константинопоља, уз потпуну негацију стања на терену, али и историјских чињеница, уколико оне не буду одбачене од пуноће Православне Цркве, јесте свака врста додела, укидања, преиначивања свих могућих одлука икада донетих. И то све на основу, ни мање ни више него чистог нахођења Цариграда, „Мајке Цркве“. Није зато у домену фантастике ни идеја о укидању Московске Патријаршије која никада није добила томос. Ни укидање било које од успостављених или обновљених аутокефалних Цркава и Патријаршија, укључујући и српску.

На самом крају Цариград позива на мир. У светлу ових потеза, мир звучи као нешто много жељено али скоро немогуће. Јер, како сами потези Цариграда, тако и могућа резултирајућа ескалација сукоба у Украјини, изазивају само немир и зебњу код свакога искреног човека. А позивање на мир након овога, не звучи убедљиво јер је неопходно на делима га показати. Показати га обустављањем свега онога што може да изазове немир, мржњу, крвопролиће и братоубиство.

Једнако неубедљиво звучи и брига за верујући народ Украјине коју је Цариградска Патријаршија на речима истакнула више пута у протеклих месец дана. Митрополит Емануил (ЦП) изјавио је да Патријарх Вартоломеј намерава да штити тело цркве украјинског народа за које је он одговоран, јер Митрополит кијевски канонски зависи од Цариграда.[1] Могли би да се запитамо, како то да Цариградски трон у целини, као Мајка, 330 година није размишљао о верном украјинском народу? Како то, да Цариград није „штитио тело Цркве“ у Украјини нарочито у време бољшевичких прогона? Или рецимо за време догађаја 90их када је и настао раскол? Како га Мајка није спречила? Сетити се тела цркве украјинског народа након 330 година је аналогно томе да мајка напусти дете док је оно још беспомоћна беба, а онда када дете сплетом околности преживи и постане свој човек, напуни 33 године, „мајка“ му покуца на врата и каже, ја сам твоја мајка дошла сам да те заштитим. Од кога и од чега? И изнад свега, зашто?

Да резимирам. У овим потезима Цариграда очигледни су многи апсурди, са становишта здраворазумског размишљања. Међутим, тешко је замислити, а било би можда и неопустиво грубо рећи, да је Цариград изгубио разум па да зато ради ствари које нису логичне ни нормалне. Они се свакако руководе одређеним резоном. Зато у покушају да разумемо овакав њихов став и позицију битно је подсетити се изјаве Патријарха Вартоломеја са почетка овог текста.

Уколико као почетни аксиом и ми узмемо два аспекта ове изјаве, све ово што сам назвао апсурдним и противним логичном размишљању постаће јасно и на свој начин „смислено“. Та два аспекта су:

1. Да је почетак Православне Цркве Васељенски Патријархат, да је он живот и светлост Црквама
2. Да Православље не постоји без Васељенског Патријархата

Из ових ставова происходе сви ови поступци којима сведочимо.

Очигледно је да Цариград сматра да, будући да је он извор Православља, он може самостално са тога извора дати ‘живу воду’ коме год пожели. А други (помесне Цркве) то не могу учинити јер не поседују извор. Извор је само један. У томе смислу могу и одговорити на молбу председника, а не предстојатеља Цркве, о одели аутокефалије непостојећој Цркви.

Затим, будући да је ЦП живот и светлост Црквама, ЦП може удахнути живот и дати светлост коме год пожели, то јест може оживети, ту, декретом новоосновану, црквену структуру. Због тога што „Православља нема без Цариградског Патријархата“, онај ко прихвата одлуке ЦП, у томе смислу и овакве, јесте Православан, док онај ко их одбија вероватно није.

Зато што је Цариград „Мајка Црква“, Цариград сматра да одлуке своје „деце“ (помесне) која иако су одрасла и самостална (аутокефална), може да преиначи, избрише (укидање Указа из 1686 и слично) без да их претходно консултује. Јер њихова одраслост им не вреди без одлука и старања Мајке, зато што, као што видесмо, Православље не постоји без Васељенског Патријархата.

Зато што је Цариградски Патријархат извор светлости и живота Црквама, може да оснива ставропигије у другој помесној Цркви јер свака аутокефалност није потпуна самосталност, зато што је само Цариград самовластан. На исти начин титуле дате епископима од њихових Цркава и трон на који су постављени, може да се брише и преименује, а они да се у међуправославим односима функционално сведу на викарне епископе.

У самој суштини, звучи као да у Цркви није потребно ни јединство у вери, ни јединство у љубави у исповедању, ни јединство у Св Чаши, него јединство у субординацији „извору“ који јесте Цариград.

Дакле, колико год, драги читаоче, ово изгледало чудно, у овим жалосним поступцима постоји неки „смисао“. Тај смисао извире директно из става Цариграда изреченог кроз уста предстојатеља тога славног, од свих вољеног, и мученичког трона. Поступци и потези које Цариград вуче лако су схватљиви кроз тај њихов догматско-канонски кључ.

Питање је да ли је тај резон прихватљив за Православну свест и савест? И друго једнако важно и повезано питање, чија тежина најпре пада на плећа предстојатеља помесних Цркава, а затим и целог епископата, клира и верујућих, Црквене пуноће, јесте питање како и на који начин се односити према овоме што се пред нама збива.

Тужног срца и са великим болом, који ме тера да ово пишем, завршавам ове редове, са молитвом да нас Господ сачува и спасе!

У навечерје празника Покрова Пресвете Богородице.

13. октобар 2018.

чтец Ведран Гагић

 

 

[1] https://agensir.it/chiesa/2018/09/10/metropolitan-emmanuel-ecumenical-patriarchate-through-dialogue-faith-becomes-an-agent-of-peace/

[1] Као први наредни већ је апострофиран македонски раскол.

[2] Између осталог председник Порошенко се причешћује код унијата и уопште није познато да ли је православни верник.

[3] У томе смислу индикативно је и захваљивање г. Денисенка председнику Порошенку 12. октобра 2018. г. кроз које му одаје признање као заслужном за доделу аутокефалије (иако још није ни додељена).

[1] https://www.patriarchate.org/-/communiq-1

[2] За мој коментар ових речи видети: https://sozercanje.wordpress.com/2018/09/11/чудне-речи-цариградског-патријарха

[3] Цео текст обраћања на енглеском језику: https://www.uocofusa.org/news_180901_1.html