Денисенкова еклисиологија Цариградског Патријархата

порошенко-и-патријарх-вартоломеј-640x427

 

Денисенкова еклисиологија Цариградског Патријархата

Од почетка кризе у светском православљу по питању такозване украјинске аутокефалије, кризе која се распламсала након Сабора Цариградског Патријархата у септембру ове године, и одлука које су уследиле након Сабора, званичне изјаве Цариграда су малобројне.

То не би било изненађујуће да оне изјаве које допиру до медија нису већином скандалозне, нарочито ако се узме у обзир да долазе од православних јерараха. Тако би могли да окарактеришемо и последњу изјаву архиепископа Јова (Геча), архијереја ЦП. Треба имати на уму и то да све изјаве било кога из ЦП нису случајне изјаве или приватна мишљења, него изражавају званичан став Цариградског Патријархата. Ово је зато што су приватна мишљења, која се косе са званичним ставом Цариграда, експилицитно забрањена њиховом епископату и духовенству, под претњом санкционисања изгредника.

Архиепископ Јов (Геча) дао је интервју украјинском огранку BBC-ja.[1] Издвајам неколико момената који су битни за разумевање става Цариграда, и њиховог новог поимања еклисиологије и црквено-административног устројства.

На питање новинара о томе зашто је процес доделе аутокефалности у Украјини започет сада а не давно пре, архиепископ Јов одговара следећим речима:

«Можемо рећи да је овај процес започео захтевом Вехровне Раде [украјински парламент] која [од Цариграда] тражи аутокефалију у 2016.»

Раније сам (овде[2]), са дозом сарказма, напомињао да се ова «аутокефалија» додељује држави, и председнику Порошенку, а не Цркви, јер је такав закључак произлазио из поступака ЦП. А сарказам је био покушај да се укаже на апсурд такве еклисиолошке претпоставке. Међутим, сада јасно видимо, да ово, у суштини, и јесте званични став Цариграда. Сваки сарказам сада постаје сувишан јер је очигледно да Цариград није несвесно повукао потез који би довео до закључка да додељују аутокефалију на захтев државе, а не Цркве. Они то и јесу урадили на захтев државе. Тај њихов потез је свестан и произилази из ове нове еклисиологије коју пороповеда архиепиксоп Јов, као званична уста самог Цариградског трона а коју ћемо јасније видети у наставку.

Job_Telmessos

Он даље потврђује ову чињеницу следећим речима «после тога било је разних путовања: владиних званичника, црквених званичника, био је долазак председника Порошенка у Истанбул након Васкрса ове године»

Из овога се јасно види да је аутокефалија у Украјини државни пројекат украјинских властодржаца (који су на чело државе дошли протеривањем демократски изабране власти). То је многима одавно јасно. Међутим, оно што је било непознаница јесте да Цариград стоји на позицији да је ово еклисиолошки, не само прихватљив, него и једини исправан начин поступања у додели аутокефалије!

Архиепископ Јов даље појашњава, за «неупућене» читаоце:

«Неопходно је схватити да се у православној Цркви администрација Цркве увек поклапа са државном администрацијом – то нисам ја измислио, ни патријарх Вартоломеј, већ то пише у 17. канону IV Васељенског сабора. Стога, у принципу, када се појави нова држава, то није обавеза, али може затражити аутокефалију за своју Цркву… Ако држава жели аутокефалну структуру Цркве она има право на то»

Кренимо редом. Прво, још једном видимо потврду да је, по архиепископу Јову, а самим тим и по Цариградском патријархату, држава та која је иницијатор аутокефалије «своје Цркве». Дакле, Црква (постојећа, функционална, жива, на терену) не тражи аутокефалију, него држава треба да тражи аутокефалију за «своју Цркву». У овом случају за расколничку структуру, али то је за архиепископа Јова, како се чини, споредна чињеница.

Ако држава има право да тражи аутокефалију «своје Цркве», јавља се питање зашто је онда исти тај архиепископ Јов, изјавио да се аутокефална Црква у Украјини неће звати «Украјинска Православна Црква», него «Православна Црква у Украјини»? Ако је држава Украјина, онда је за Украјину «своја Црква», «УркајинСКА Црква», а не «Црква у Украјини». Ово се тиче других проблематичних еклисиолошких аксиома које Цариград исповеда, али и дуплих аршина у њиховим ставовима, али да не ширим тему.

Архиепиксип Јов тврди да се у православној Цркви администрација Цркве поклапа са државном администрацијом и то «увек». Мени није јасно у којем свету живи, и у којој патријаршији служи архиепископ Јов, ако износи овакве ставове у јавност. У којим државним границама се налази његов Цариградски Патријархат? И како се администрација Цариградског Патријархата поклапа «са државном администрацијом»? Како се са државном администрацијом поклапа Грчка Православна Црква, када је пола територије државе Грчке под Цариградским Патријархом који је у држави Турској у Истанбулу? Турска има своју «државну админситрацију» а Грчка своју, зар не? А Сједињене Америчке Државе пак своју. Зашто Цариградски Патријархат не признаје Америчку Православну Цркву чија се територија поклапа са «државном администрацијом» САД? Или је то зато што САД није тражио „аутокефалију“ за „своју Цркву“, па зато? Заиста је тешко замислити одакле уважени архиепископ црпи ове мисаоне акробације.

Архиепископ нам поручује, да ово око поклапања са «државном администрацијом» није измислио он ни патријарх Вартоломеј него да то пише у 17. канону IV Васељенског сабора! Па да погледамо шта заиста пише у 17. канону:

«Парохије које су без проблема припадале некој епархији, треба и даље да остану у саставу ње. Ако је нека парохија проблематична, спор о њој нека се води пред епархијалним сабором, али пре истека тридесет година.

Онај ко се спори са својим митрополитом, нека се суди пред обласним егзархом или Константинопољским престолом.

Када цар оснује нови град, тада црквена подела треба да следи политичку.»

Можда архиепископ Јов није измислио ово о поклапању са административним границама државе, али неко други је то очигледно измислио па је њему рекао, јер то у 17. канону, на који се архиепископ позива, сигурно није прочитао.

Претпостављам да се последња реченица 17. канона односи на то што архиепископ жели да истакне. Пише да када «цар оснује нови град, тада црквена подела треба да следи политичку». Не улазећи у историјске оклоности и непримереност повлачења паралела између секуларних власти и православног цара и њиховог односа према Цркви, ако погледамо буквални смисао реченог јасно је да се ово не односи на аутокефалију ни у којем смислу. Цар када «оснује нови град» он не оснива ново царство (нову државу) у којој је потребна нова аутокефалија. Ово се односи на оснивање епархија (митрополија) у новим (!) градовима, чак не ни у постојећим градовима. Дакле, на новим територијама, на којима, следствено логици, није било пастве, па самим тиме ни Цркве.

Јасно је, такође, да се овај канон односи на неповредивост граница епархија. Правило утврђује да се спорови имају решавати пред сабором, или уколико је спор са митрополитом, онда се може обратити цариградском престолу. Међутим, ова могућност обраћања цариградском престолу, је искључиво због тога што су све ове митрополије, епископије (парохије), на које се односи ово правило, у склопу Цариградског патријархата. Дакле овде није реч о обраћању Цариградском престолу од стране епархија и епископа друге аутокефалне Цркве.

Али да ствар буде још апсурднија архиепископ Јов нам приводи као пример управо ово правило које, по духу, потпуно разобличава скорашње поступке Цариграда по питању украјинске аутокефалије. Наиме, правило налаже да ствари остају како су и биле, уколико не постоји проблем. А ако се јави проблем и настане спор да се он решава на предложени начин «али пре истека тридесет година». Овим правилом је установљена граница древности од само тридесет година! Другим речима, чак и ако је дошло до неке повреде граница епархије, и постоји спор по питању тога под чију јуридсикцију потпада одређена парохија (епархија), тај спор се не може покретати, и ствари преиначавати, уколико је протекло тридесет година, или више.

Ми данас имамо случај да је протекло, не тридесет, него скоро 330 година, и Цариград се сетио да покреће спор око своје наводне јурисдикције над Кијевом И још нам наводи 17. правило IV Васељенског сабора у подршку својих ставова!

Као додатну потпору за своју тврдњу о неопходности следовању државним границама у додели аутокефалије, архиепископ Јов наводи и пример Александријске патријаршије. Па нам каже следеће:

„У Александријској Патријаршији свака митрополија, односно свака епархија, организује се у оквиру сваке независне државе.“

Архијепископ Јов је необавештен, јер ово просто није истина. О томе више од овога није потребно говорити.

Цариградски Патријархат јасно и недвосмислено следи елисиологију рашчињеног и анатемисаног Денисенка, самозваног патријарха Кијевског. Још од свога одласка у раскол, пре више од 25 година, он говори управо ово што сада слушамо од званичних представника Цариграда, да „независна држава треба да има независну Цркву“. Он то понавља и данас исто као што је понављао у протеклих 25. година. Свако ко је упознат са ситуацијом у Украјини, или ко је икада имао прилику да прочита, слуша, гледа, неки интервју са Денисенком, знаће да у сваком јавном наступу Денисенко изговара и ову фамозну реченицу „независна држава треба да има независну Цркву“.

1510001688

Оно што је забрињавајуће јесте чињеница да данас и Цариград понавља исту Денисенкову мантру. Реални фактор, постојања Цркве у Украјини (УПЦ митрополита Онуфрија), за Цариград не представља значајну чињеницу. Да ствар буде и гора, од архиепископа Јова слушамо и запрепашћујуће изјаве да је одлуком Цариграда од 11. октобра УПЦ Московског Патријархата „укинута“.[3] Као и то да је Цариграду могуће да самовласно укине аутокефалију било које помесне Цркве која није потврђена Васељенским сабором (укључујући и СПЦ), уз директну претњу да је то могуће да задеси Москву уколико се „не дозове памети“![4] На могућност оваквих претњи из Цариграда указивао сам још у септембру,  на почетку ове кризе, када ништа овакво није могло да се чује, а многима је било и незамисливо. Данас ове претње гледамо и слушамо јасно изнете у лицу званичног представника Цариградског престола.

Украјинска Црквена криза, упркос непрестаном истицању уплива политике, суштински није политички проузрокована криза. Кроз историју Цркве политика и овосветске силе, непрестано су покушавале да изврше утицај на Цркву. То им је полазило за руком само када појединци у Цркви напусте своје призвање да буду Христови ученици. И тада је неизоставно настајао хаос и пометња. Ми данас имамо хаос и пометњу. Али тај хаос не би био могућ да није дошло до дијаметрално супротних ставова између Цариграда и Москве, за сада, ја бих се усудио рећи између Цариграда и остатка православног света. Ставови које у последњих неколико месеци износи Цариград по питању првенства, аутокефалије, еклисиолгоије, су проблематични са теолошког, еклисиолошког и канонског становишта. И то је оно што је срж проблема и узрок ове кризе. И ту политички притисци само наилазе на плодно тло и доносе горке плодове, а бојим се да, ако се ово не заустави, донеће и крваве плодове. Овакви ставови Цариграда изражавају једну реалност са којом смо суочени, а то је да Цариград другачије учи о ономе о чему смо до „јуче“ били сагласни.

Овај неспоразум, јесте, дакле, богословски изазов за православну Цркву нашег времена, али не и изазов са каквим се Црква није суочавала кроз историју. Зато треба одбацити сваку малодушност и страх. Верујем да неспоразум ових размера може да реши само Сабор и молитвено се надам да ће се га решавати брзо, уз једнаку наду да нећемо имати трагично понављање историје од пре скоро хиљаду година.

  1. новембар 2018.

чтец Ведран Гагић

pecat mali

 

[1] https://www.antenam.net/svijet/99149-arhiepiskop-iz-carigradske-patrijarsije-da-li-ce-crnogorska-pravoslavna-crkva-dobiti-tomos

[2] https://sozercanje.wordpress.com/2018/10/13/%D0%BD%D0%B5%D0%BA%D0%B0-%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%BC%D0%B8%D1%88%D1%99%D0%B0%D1%9A%D0%B0-%D0%BE-%D0%BE%D0%B4%D0%BB%D1%83%D1%86%D0%B8-%D1%81%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B4%D0%B0-%D1%86%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%B3/

[3] https://www.ukrinform.net/rubric-society/2571865-constantinople-moscow-patriarchate-no-longer-exists-in-ukraine.html

 

[4] https://www.interfax.ru/world/636292

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s