Ко се за шта покајао?

Ко се за шта покајао?

Украјински апсурди

 

23

 

Свако онај ко ближе прати Црквена дешавања у и око Украјине сведок је све већих апсурда који постају нова свакодневица.

Тако, захваљујући поступцима Цариграда данас имамо тзв. „Цркву“ у Украјини, која је „независна“, а потпуно зависи од Цариграда. „Цркву“ која је некад имала и своју дијаспору, а данас је више нема, јер је узео Цариград дајући им „аутокефалију“. Имамо два поглавара те „цркве“ који седе на једном истом кијевском трону, а да је при томе један од њих „Патријарх“, а други „Митрополит“. Имамо два назива те „цркве“ по којима је она „патријархат“ за унутрашњу употребу, а „митрополија“ за спољашњу употребу. Имамо „јединствену Цркву Украјине“ у коју не улази већина верујућих. Изван које се налази скоро двоструко више канонских украјинских архијереја са многобројним свештенством и паством.

Имамо позиве патријарха Вартоломеја на мир, а при томе својим поступком допринео је распиривању нетрпељивости. Имамо упозорења патријарха Вартоломеја да уколико „игноришемо браћу у Украјини, која пролазе кроз агонију, нећемо имати никаквог оправдања на дан Страшног Суда“, а при томе патријарх Вартоломеј игнорише гласове већине украјинског народа, пастве и пастира, гласове огромне канонске Цркве у Украјини, који пролазе кроз агонију захваљујући управо његовим одлукама. И за њих каже да више не постоје.

Али апсурди ту не престају. Не тичу се само новонастале, потпуно хаточне, ситуације него апсурде налазимо и у објашњењима која долазе од стране новонастале назови „цркве“.

Новоустоличени вођа расколника „Епифаније“ Думенко на богослужењу помиње предстојатеље осталих помесних Цркава као што то чине канонски предстојатељи у Православљу. Међутим, на питање новинарке зашто помиње Кирила, Думенко одговара, да га не би помињао, али да од њега то тражи Томос који му је издао патријарх Вартоломеј. Иначе он патријарха Кирила није помињао пре Томоса, јер су, како каже, у рату (!). Зато, да од њега зависи ова одлука, он Кирила не би помињао, али како то тражи Цариград онда, шта ће, мора. А да би свима било јасно, и да би све било у складу са дневним трендом до сад не виђених апсурда, нови „поглавар“ се својски потрудио, па је своме несувислом објашњењу додао и следеће. Каже Думенко, ми када помињемо патријарха Кирила ми се НЕ МОЛИМО ЗА ЊЕГА (!), него га само помињемо. Хм!? Да закључимо дакле. Када Думенко помиње патријарха Кирила, па и Вартоломеја и остале поглаваре, помиње их ради Томоса, а не што би хтео, а изнад свега кад помиње поглаваре, он се НЕ МОЛИ, него врши своју „канонску дужност“. А нарочито се не моли ако су у рату, као што је он у рату (!), са Кирилом?! Просто да се човек запита, да ли је њима уз Томос достављено и неко ново јеванђеље, јер у Христовом јеванђељу овога сигурно нема.

Овај нови расколнички вођа, или један од двојице, јер не знамо ко је главнији, да ли остарели Денисенко или Думенко, на питање о хиротонијама епископа и свештенотајнама савршаваним од „клира“ за време док су били непризнати од Цариграда, одговара на сличан инвентиван начин. Денисенко као главни коловођа раскола у Украјини био је најпре одлучен, рашчињен, а онда и предат проклетству, од стране Св Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве, чији је клирик пре тога био. Ту одлуку су прихватиле све Православне Цркве. У томе смислу и цариградска Патријаршија, уз лични потпис Патријарха Вартоломеја. Думенко, међутим, каже да су све свештене радње од стране ових расколника биле валидне из разлога што су Денисенко и сав његов „клир“, НЕ враћени у крило Цркве и одлуке о рашчињењу преиначене, него су они били у Цркви, а одлуке о рашчињењу су проглашене ништавнима од стране Патријарха Вартоломеја. Значи да су њихове, хиротоније, свештенодејства и тајне биле валидне и канонски исправне. Што пак значи, да су свих ових година они били Црква, само да тога нико није био свестан, па, следствено, ни Патријарх Вартоломеј док се није „освестио“ крајем 2018. г.

Ако је веровати Думенку око овог објашњења, а немамо разлога да сумњамо да овде не говори оно што му је објашњено од стране цариградског престола, две ствари су занимљиве.

Прво, очигледно је да Патријарх Вартоломеј сматра да он самостално може да проглашава ништавним одлуке Св Архијерејског САБОРА друге АУТОКЕФАЛНЕ Цркве. Дакле, не само да уважени Патријарх сматра да је Он изнад Сабора своје помесне Цркве, него сматра да је изнад других Сабора других помесних Цркава. Али то није све.

Патријарх Вартоломеј иде и даље. Недавно је Митрополит Калист Вер осврћући се на Украјински проблем, поменуо Аристотелову изреку да чак ни Бог не може да промени историју. Али, са жаљењем, изгледа да оно што је, по Аристотелу, Богу немогуће, Патријарху Вартоломеју је могуће. Он не само да се поставио као самовластан да одлучи насупрот Сабору једне целе Цркве, уз то и најбројније, него је успео да „измени историју“ јер је он лично пре само неколико година потписао потпуну сагласност са овом одлуком СА Сабора РПЦ, а сада тврди да је она неважећа. Оно што је сам потписао прогласио је за неважеће. И то може да се деси. У Цркви се сличне ствари називају покајање.

Неки норматив до сада је био да се расколници покајањем враћају у Цркву. Међутим, из горе наведеног је јасно да је по Цариграду и Денисенко-Думенковцима, Цариградски трон принео својеврсно покајање Денисенко-Думенковцима. А не обрнуто. Јер су они, Денисенко-Думенковци, у складу са наведеним, цело време били потпуно канонски исправни. И при томе су били уцвељени од Москве, само што то нико од Православних на свету није знао. Скоро три деценије су сви били у заблуди осим „украјинских расколника“! Али  тако је било све док најзад цариградски трон није дошао до нових сазнања. Цариград се затим за ту неправду према Денисенко-Думенковцима покајао, и свету објавио. А онда, ваљда у покајном заносу, дао им је Томос (теле угојено), узео дијаспору и ставропигије (прстен на руку). Или како би рускојезични људи рекли „дал – взјал“.

Само у јеванђељској причи теле није дао блудни син своме оцу, него је отац заклао теле сину. И отац није узео сину прстен, него је отац сину дао прстен. Можда само није јасно, а можда је и апсурдно. Али! Ко је овде отац, а ко је блудни син? И ко се за шта покајао?

  1. фебруар 2019

 

pecat mali

Advertisements