Како се удостојавамо Причешћа – поука из Предања

our_un5

У прилогу је занимљив и користан отачки одговор брату који се смућује око тога како да приступа Чаши, а да не буде осуђен будући да је свестан својих сагрешења, имајући у виду речи Апостола да ко недостојно приступа Причешћу „суд себи једе и пије“ (1 Кор 11:29). Поред тога што му старац одговара на питање, он му указује на још једну важну чињеницу која је важна нарочито у наше време, када се о „достојној припреми“ много прича, готово до опсесије око детаља телесног поста. Старац му указује на то да је сам Господ онај који човека чини достојним Причешћа. Не човек својим силама и „достојном припремом“, не људи својим судом и проценом нечије достојности, него сам Господ. А кога Он чини достојним? Грешнике који се кају. Дакле оне који су свесни своје недостојности и са смирењем приступају „као рањеници и као они који траже милост“. Не говори да су то они који су отпостили одређени број дана (најчешће се чује седам), који су се исповедили, који су прочитали „прописане“ каноне и акатисте и слично,[1] него они који траже милост.

Старац му још указује на то да Христос ни Јуду није одлучио од Причешћа, иако није био достојан истога. Него му је дао време за покајање. Шта нам све ово говори? Говори нам да је суд Бог оставио у својим рукама, а није га дао људима, и Он суди у своје време судом праведним. Да ли неко једе и пије Тело и Крв Христову на суд или на осуду није ствар a priori процене било кога, укључујући и нас саме за себе, него је ствар суда Божијег (наравно, то не искључује неопходност испитивања сопствене савести).

Уопште, прича о „достојној припреми“ у којој се набрајају разна „правила“, а заобилази најпростија црквеност и скрушеност срца, не одише ни јеванђељским ни светоотачким духом. Како? Па на који начин човек може уопште да сазна и увери се да је достојно припремљен? Шта му је гаранција достојности? Да није можда исупњавање норме телесног поста или молитвеног правила? Не. Ако се за тим поводи он је једнако достојан или једнако недостојан пре такве припреме као и после ње. А таква, фалична, припрема је само сметња, нарочито црквеним људима, за неопходно чешће приступање Св Тајнама.

Смирење, свест о својој грешности, покајни дух, и црквеност,[2] јесу услови за „достојно“ приступање. Уосталом чујмо шта Ава Варсануфије и Јован Пророк одговарају своме ученику.

f01da2ea311fb2b96693287f3fed98e2

Питање: Владико, објасни ми како је Владика наш, Христос Спаситељ, дозволио Јуди издајнику да се причести на Тајној вечери. При тумачењу (Јевађеља по) Матеју свети Јован Златоусти говори: „Недостојноме треба забранити (Причест) за страшном и тајанственом трпезом“. И свети Павле говори да такав подлеже осуди. Међутим, то никоме ко у себи види сагрешења не би дозволило да се било када усуди да приступи часној и страшној Тајни и да се причести животом у њој сакривеним. (У самој ствари), како треба приступати? Јер, као грешан, ја се веома смућујем због тога.

Одговор: Бог је допустио Јуди да се причести на Тајној вечери) да би показао своје велико човекољубље, те да до последњег издисаја трпи човека, желећи му да се покаје и буде жив (Јез.ЗЗ, 11). Господ му је и ноге опрао и допустио му да се причести Тајнама како би одузео свако оправдање и од њега, и од оних који би говорили да он не би погинуо да му је (Господ) допустио да се наслади Његовим Тајнама. Тако је Јуда сам себе подвргао осуди. На њему се испунило оно што говори апостол: Ако ли се неверујући раздваја, нека се раздвоји (1.Кор.7,15). То се односи и на грешнике који се не кају. Речи, пак, светог Јована Златоустог представљају уразумљивање претњом Суда и мука. Он, наиме, није рекао да их треба одбацити или одлучити од Цркве, што ни Исус није учинио са Јудом. Уколико они остану (непокајани) и усуде се да приступе, сами себе подвргавају осуди, лишавајући се славе Божије. Но, када Светим Тајнама приступају као рањеници и као они који траже милост, грешници примају исцељење и сам Господ их чини достојним својих Тајни, говорећи: Ја нисам дошао да позовем праведнике на покајање (Мк.2,17), и још: Не требају здрави лекара него болесни (Мк.3,17). Опет понављам да се реч светог Јована о забрани причешћивања Светим Тајнама за грешнике састоји у посведочењу осуде. Јер: Који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије (1.Кор.11,29). Такав је већ одлучен од Цркве Божије: (причестивши се), он не добија ништа осим осуде. (Свети Јован) није рекао: „Треба их одлучити“, да би они сами на себе навукли осуду. И нико не треба себе да сматра достојним Причешћа. Свако треба да говори: „Ја сам недостојан, али верујем да ћу се осветити Причешћем“. То ће се и испунити на њему по вери његовој, у Господу нашем Исусу Христу, коме слава у векове. Амин.[3]

[1] Наравно све ово, и пост и исповест, треба чинити, у своје време, када је потребно, и када Црква то прописује, али то нису непосредни услови пред само Причешће. Црквеност која све ово укључује јесте услов.

[2] Живот по Јеванђељу, пост кад му је време, и редовност на богослужењима.

[3] Ава Варсануфије и Јован Пророк, Духовно Руковођење, Манастир Хиландар (2000), питање 461. Електронско издање: https://svetosavlje.org/sr/duhovno-rukovodjenje/

pecat mali