Сабор у Аману или јединствени у нејединству?

Следећи текст оргигинално је објављен на овоме месту 25. фебруара 2020. уочи сабрања предстојатеља православних Цркава у Аману, Јордан. Другог марта су извршене одређене синтактичке измене и прецизирања и сада се овде налази исправљена верзија. Ово је било неопходно јер је првобитни текст био написан на брзину и у слобоном стилу више као коментар/размишљање, стога је имао одређене недостатке које је било потребно исправити у светлу чињенице да текст одавде сада преносе и неки други сајтови.  

Сабор у Аману или jединствени у нејединству?[1]

 

Верни Христу или верни патријарху?

Сутра се одржава сабрање православних првојерараха у Аману, Јордан, које је сазвао јерусалимски Патријарх Теофило III. Одмах по окончању сабрања очекујемо покретање медијске кампање која ће за циљ имати промоцију идеје да је Патријарх Цариграда првојерарх и персона, услов, sine qua non, одржавања било каквог општеправославног сабрања и сабора у Цркви. На тај начин ће релативни „неуспех“ предстојећег сабрања у Јордану, у томе да окупи већину првојерараха, бити искориштен као доказ да без патријарха Вартоломеја не само да нема било каквог међуправославног сабрања, него нема ни самог Православља! То јест, да је Православље само тамо где је цариградски/истанбулски Патријарх. Уосталом, овакве изјаве смо слушали већ више пута током претходне године управо из уста самог Патријарха Вартоломеја.

Сваки, па и најпростији и најнеукији верник, исто као и онај најученији, осим оних, како учених тако и неуких, који су мотивисани неким нејеванђелским интересима, у своме духовном коду има дубоко усађену једну истину. Та истина јесте да ни један човек не може да зароби веру, Jеванђеље, Христа, па макар седео и на најузвишенијим престолима Цркве или царства. То није пошло за руком ни паганским императорима, ни јеретичким царевима, ни безбожним владарима, ни црквеним јересијарсима, патријарсима и првојерарсима. Па ни сада, ни у будуће, неће поћи за руком ником од оних који то покушају. Због тога, тврдње и односни поступци који имају за циљ да поставе било кога или било шта за услов sine qua non било чега у Цркви нама звуче крајње страно и потпуно неприхватљиво.

Црква је постојала и пре Пентархије, и пре Цариграда, и после Цариграда. Постојала је и упркос бројним јеретицима на цариградском трону. Црква је постојала и у Русији без патријарха, и у Србији и српским земљама без Патријаршије, коју нам је, не заборавимо, укинуо управо Фанар 1766. уз помоћ турског султана, тј. уз помоћ светске силе онога времена.

Црква је постојала и опстала зато што она није уређење, систем, организација, установа, нити земаљска институција, или барем није само то. А ако није то, онда следи да контрола, или узурпација власти у Цркви, то јест контрола система и институције не може да покори, преобликује и измени веру. Јеванђеље не може да се потчини систему, нити једноме човеку, нити да буде условљено њиме, а да тај човек није Богочовек Христос. Не постоји православни Pontifex Maximus, нити постоји викар Сина Божијег (Vicarius Filii Dei), ни алтернативни Христос, нити ће икада постојати.

Ми данас, de facto иако не и de jure, имамо раскол у Православној Цркви који се манифестује кроз немогућност саслуживања међу православнима због поступака једног од патријараха, Вартоломеја цариградског. Овај жалосни de facto раскол постоји захваљујући притисцима и поклекнућу под притисцима, једногa дела институционалне Цркве и постојећег система уређења међуправославних односа. Поред тога, видљив је и покушај да истим таквим притисцима, тај, сада већ покорени део институционалне Цркве, потисне потпуно Њену догматску и харизматску димензију. И то првенствено преко уздизања на ниво теологије и догмата чисто људских, и историјом условљених и  промењивих елемената у Цркви, као што су устројство, диптиси, првенство, и слично. Другим речима, постоји опасност да људско истисне божанско из Цркве. На тај начин би Црква једноставно престала да буде Црква. Управо око ових настојања, долази до несвете синергије недобронамерних, а понекад и несвесних, елемената изван Цркве са онима унутар Цркве.

Међутим, већини у Цркви више је него јасно да је ово једна од најдубљих криза. Неки је називају кризом Православља. Ипак то није исправан назив. Православље није у кризи него у тријумфу. Православље тријумфује у Украјини, у канонској Украјинској Православној Цркви, Православље тријумфује и у Српској Православној Цркви, у Црној Гори. Оно тријумфује и у Аману, где јерарси који су свесни дубине проблема разговарају, без бриге и претенциозних размишљања о томе да ли ће тај њихов разговор бити окарактерисан као сабор или некако другачије. Разговарају једноставно, без помпе и медијске рекламне кампање сличне оној која је пратила Критски сабор, који се показао као потпуни промашај, као и само наше несрећно учешће на истоме.

Са друге стране, Патријарх Вартоломеј очигледно није заинтересован за превазилажење поделе коју је његов поступак изазвао у православном свету. Још прошле године на учестале позиве великог броја архијереја и поглавара помесних Цркава и више пута понављане молбе да сазове сабрање и саветовање макар самих предстојатеља, он је одговарао или потпуним игнорисањем или отвореним одбијањем. У писму упућеном Патријарху Антиохијском Јовану написао је да би такво сабрање показало само то да смо ми православни сагласни у несагласности или, другим речима, да смо јединствени у нејединству. Дакле, сам истанбулски Патријарх свестан је да је његов поступак довео до нејединства, а упркос томе настаља даље као да се ништа није десило. Истовремено себе представља и као вођу свих православних хришћана широм света, који су, очигледно, по његовим речима, јединствени у нејединству! Нејединство би представљало проблем било којем генералном директору мултинационалне компаније, или власнику трафике на ћошку улице, али изгледа да не представља никакав проблем једноме патријарху Православне Цркве, који још увек важи (са све мање разлога) за првога по части! Како је то могуће?

Са једне стране имамо дакле једнога архијереја (патријарха), и неколицину оних који га у заблуди или страху подржавају, патријарха који је себи доделио космичку власт, насупрот историји, Предању, канонима и, што је најважније, насупрот духу Јеванђеља, а са друге стране имамо Цркву, која сведочи своју веру, ненаметљиво, достојанствено, ако треба и на Крсту! Али непоколебљиво. Црква се позива на Реч Божију, а не на нестала царства, и полаже наду на Христа, а не на неко садашње моћно царство. Црква ово чини са вером и свешћу да након голготске Христове жртве иза Крста увек стоји само Васкрсење.

Аман! Аман! Сабор ли је?

Када је јерусалмски Патријарх Теофило III упутио писмо, позив, патријарху Вартоломеју, десио се преседан. Не због тога што је управо јерусалимски Патријарх, а не цариградски, сазвао ово саборовање првојерараха, јер то није никакав преседан. То се кроз историју већ дешавало. Преседан је било то што је позив упућен на енглеском језику (између две грчке Патријаршије). Иако званично оправдање гласи да је позив упућен свима на енглеском језику зато да не би дошло до несугласица у  разумевању његове садржине, ипак је највероватнији непосредни разлог био избегавање употребе речи „сабор“ или „синаксис“ у самоме позиву. Ово цепидлачење око тога какав је заправо статус овога сабрања још пре његовог одржавања је потпуни промашај. У појединим медијима тако срећемо готово комичне наслове који симпатишу фанарску политику, а који гласе: „Овај сабор неће имати статус синаксиса“! Међутим, ниједан сабор нема никакав статус a priori. Сабор стиче статус својим окончањем и рецепцијом. Што је један историјски процес, некада веома дуг. Снага Цркве јесте у томе што ови процеси превазилазе оквире било какве институционалне и бирократске контроле и јесу харизматско дело Духа Светога Којим Црква дише.  Критски сабор, на пример, имао је пре одржавања извикани статус скоро васељенског сабора (или «светог и великог сабора»), па упркос томе, данас нема скоро никакав статус. Ваља се подсетити да је сâм Фанар одмах по повратку са Крита прекршио документ о другобрачном свештенству, који су управо они припремили, а затим и потписали на Криту. Тиме је сâм Фанар извршио потпуну делегитимизацију овога сабрања, заковао је последњи клин и ставио печат-потврду на неславни статус Критског сабора.

Критски сабор ће зато у историји бити запамћен као једно маргинално сабрање, на којем се није расправљало ништа значајно. Сабрање на којем ништа није одлучено и на којем већина светског Православља није ни учествовала. Овај сабор је можда у једноме ипак био од користи, нарочито архијерејима из хладнијих крајева планете и њиховој пратњи, јер су тога јуна 2016. имали прилику да дишу летњи, морски, критски, медитерански ваздух. Имали су прилику да се друже и међусобно упознају, а можда и да поразговарају о неким свакидашњим темама. На пример, о томе где јефтиније могу да се набаве златне траке за одежде или црна мокра свила за мантије (напомена: знам где има веома квалитетна и јефтина, у Москви 😉). На самом крају потписали су унапред припремљене документе. У неким случајевима деценијама унапред припремљене документе. Поједини архијереји су их потписали са осакаћеним и непотпуним титулама, онако како им их је Фанар окрњио, што потписане документе чини невалидним, чак и када би све друго било у најбољем реду, а није.

Дакле, расправа о статусу сабрања у Јордану је једна велика бесмислица. Тај сабор ће бити оно што буде, а то ћемо знати тек из неке историјске перспективе, и то можда не ми него неки наши потомци. Али то нас не лишава одговорности. Напротив.

Верујем да ће ово сабрање бити једно сведочанство о распећу које сада трпимо као Православна Црква у целини. Верујем да ће улога наше Цркве (СПЦ) бити од историјског значаја, јер ми нисмо одбили да учествујемо у овоме покушају да се проблем превазиђе. Ми смо се одазвали позиву историјске Мајке Цркве свих нас, позиву Јерусалимске Цркве, дубоко свесни озбиљности проблема изазваног тиме што су нека наша браћа одлучила да признају нецркву за Цркву у Украјини, што је као последицу имало то да наше саслуживање са таквима постане немогуће. Иако та браћа проблем виде, њих тај проблем очигледно не интересује. Него још планирају да направе нове проблеме мешајући се у цео низ питања аутокефалних Православних Цркава.

Жалосна је и болна чињеница да Фанар, као што је игнорисао живу канонску Цркву у Украјини, правећи од нецркве своју сателитску „Цркву“, тако данас игнорише већину светског Православља. Игнорише позив на разговор, од стране Јерусалимске Цркве, иако по речима самог Патријарха у Истанбулу, зна да постоји нејединство. Фанар себе назива Мајком Црквом, а истовремено одбацује своју децу, док по духовним ћорсокацима скупља «разбојнике» и назива их својим верним чедима.

И тако, док чекамо тријумфалне објаве неких медија о томе како ни сабори, па у томе смислу ни састанци предстојатеља, не могу бити одржани без патријарха чије је седиште у Истанбулу, треба имати на уму да наша Црква управо кроз одазив на овај позив Јерусалима, брани сâм идентитет Православне Цркве и њен етос. Брани чак и њену теологију и догме од разних извртања, изопачења, па и јереси. Наша Црква ово чини упркос небивалим притисцима. Та чињеница нас, њена чада, охрабрује и инспирише, улива нам наду и чини нас надасве поноснима на свету, велику и мученичку Цркву Христову, светосавску, српску.

Ведран Гагић

25. фебруар 2020.

pecat mali

[1] «Јединствени у нејединству» су парафразиране речи патријарха Вартоломеја упућене Патријарху Антиохијском Јовану. Патријарх Вартоломеј је Патријарху Јовану своје упорно одбијање да сазове свеправославно саветовање по питању Украјине образложио на следећи начин: „Васељенски Патријархат има озбиљне разлоге да се суздржи од свеправославног сабрања које би било бескорисно, зато што би довео само до сагласности око тога да се учесници неће међусобно слагати.“