О македонској аутокефалији (други део) Српска православна црква је на редовном заседању Светог архијерејског сабора (од 15. до 21. маја 2022) донела историјску одлуку о даривању аутокефалије делу своје канонске територије у Северној Македонији. Црква у Северној Македонији се, после политички мотивисаног, притисцима потпомогнутог и неканонског отцепљења од пуноће Српске православне цркве (1967), налазила у расколу, не само у односу на своју мајку цркву – Српску православну цркву – него и у односу на све друге помесне православне цркве, без изузетка. Повратком Македонске цркве у општење са осталим црквама решен је вишедеценијски проблем. Међутим, после одлуке Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, због великог интересовања, не само унутар цркава него и на државном и политичком пољу, уследило је мноштво коментара, спекулација, анализа, оцена, па, понегде, и осуда и критика, а подоста и неразумевања како природе самих одлука тако и исправне процедуре коју је Српска црква строго следила при доношењу истих. Стога није згорег изнети неке чињенице везане за ове догађаје, уз осврт на неке од коментара и тема које су проблематизоване, а које су доступне у јавном простору. Овом приликом ћемо се огранити само на две теме које су се појавиле као резултат (исхитреног) саопштења Цариградске патријаршије од 9. маја 2022. године, донетог на хитној ванредној седници њиховог Синода. Прва тема која је проблематизована садржајем поменутог саопштења Цариградске патријаршије јесте питање имена нове помесне цркве у Северној Македонији. Цариградска патријаршија је својим саопштењем покушала да санкционише име Македонске православне цркве и затражила избацивање свих изведеница које имају везе са називом "Македонија". Овај захтев Цариграда представља својеврстан продужетак грчко-македонског спора који је већ био превазиђен Преспанским споразумом, постигнутим под покровитељством Уједињених нација, 2018. године, на основу којег је БЈР Македонија добила име Северна Македонија. Будући да је Преспански споразум решио питања назива и идентитетских одредница веома је тешко наћи објашњење због чега Цариградска патријаршија опет актуализује овај спор, који је чисто национално-географско-идентитетске, а не еклисиолошке природе. Штавише, будући да је и грчка страна потписница поменутог споразума којим се Северној Македонији дозвољава то име, остаје нејасно због чега Цариградска патријаршија негира могућност било чега “црквено-македонског" у земљи која се већ зове Северна Македонија и чији грађани себе идентификују као Македонце и имају универзално међународно признање имена своје државе које садржи "забрањени" (?) термин "Македонија". Дакле, ова напомена/забрана Цариграда је утолико чуднија што еклисиолошке теме потчињава етно-националним. Познато нам је да је управо Цариград предњачио у неоправданим критикама словенских Цркава за етнофилетизам, а тешко да се потчињавање еклисиологије етнонационалној тематици, видљиво на примеру односа Цариграда према цркви у Северној Македонији, може окарактерисати било како другачије него као етнофилетизам. Са друге стране, Српска православна црква је овим својим поступцима, везаним за цркву у Северној Македонији, то јест примањем исте у евхаристијску зајединицу и даривањем аутокефалије, сасвим у складу са духом Јеванђеља, показала да на првом месту држи до спасоносне мисије Цркве и сведочења Благе вести свим народима, а не до било каквих поткусуривања заснованих на нееклисиолошким датостима. Ова чињеница добија још више на значају ако имамо у виду да би Српска црква такође могла да уложи легитимне, како идентитетске тако и географско-историјске приговоре, па и материјалне претензије, због светиња широм Северне Македоније, које су подизали и обнављали наши владари. Ти приговори и аргументи, усуђујемо се рећи, далеко су чвршћи него ови које сада слушамо са разних других страна. Ипак, Српска православна црква то не чини, не из разлога што се било чега одриче – јер, и кад бисмо хтели, не можемо се одрећи ни свог идентитета ни свог историјског наслеђа – него то не чини зато што поставља приоритете искључиво из црквене призме, онако како и доликује свакоме ко носи узвишено хришћанско име. На том списку приоритета на првом месту је свакако било враћање (на канонски и црквено исправан начин!) под окриље Цркве преко два милиона клирика и верника који су због спољних мешања у унутрашња питања Цркве деценијама били одвојени од благодатне заједнице. А тек иза овог приоритета налазе се сви остали. Цариградски приговор на “македонски” део имена цркве у Северној Македонији, није, нажалост, једини идентитетски приговор са којим се нова аутокефална црква суочава. Бугари имају приговор на други део садашњег званичног назива цркве у Северној Македонији, који гласи Охридска архиепископија. У сваком случају, спор око назива представља једну од потешкоћа у административном (али не и црквено-канонском) признању сада већ аутокефалне цркве у Северној Македонији од стране других цркава. Али потпуно је јасно да се ради о проблемима од другостепеног значаја. За Српску православну цркву, после уклањања реалних еклисиолошких проблема, ова и слична питања, која се тичу имена, географије, историје, етничког идентитета и других идентитета, не представљају потешкоћу. Друга тема која је проблематизована кроз саопштење Цариградске патријаршије јесте питање македонске дијаспоре. У ширем смислу, тема дијаспоре отежава међуправославне односе у последњих сто година искључиво због усамљеног мишљења Цариградске патријаршије да Цариград поседује ексклузивно право на целу дијаспору. Ово усамљено мишљење Цариграда заснива се на погрешној и тенденциозној интерпретацији канонâ васељенских сабора (првенствено 28. канона IV васељенског сабора), што је, рекосмо, предмет спора Цариграда са „остатком” Православља последњих сто година. Македонска црква, као и већина помесних цркава, има своју дијаспору. Цариградска патријаршија управља дијаспором пет аутокефалних цркава искључиво зато што постоји пет грчких аутокефалних цркава које су на то пристале (Цариград, Александрија, Јерусалим, Кипар, Грчка), а не због неког замишљеног - de facto измишљеног - ексклузивног права на управљање дијаспором широм васељене. Ако занемаримо многе чињенице, а нарочито основну чињеницу да су све привилегије и првенство Цариграду дати због статуса престонице православног царства оног времена, које не постоји већ 569 година (а тиме ни разлог за такво првенство, осим разлога љубави и добре воље осталих сестринских Православних цркава), и слепо прихватимо интерпретацију по којој поменути канон даје Цариграду право управе над "варварима" (како у канону стоји), ипак и тада остајемо суочени са потешкоћом: како да прихватимо да се православна дијаспора помесних цркава може разумети под термином "варвари" у било којој од његових интерпретација? Црква никада није сматрала хришћане “варварским народима”. Из перспективе Српске православне цркве питање македонске дијаспоре не постојоји као проблем. Ми прихватамо надлежност Македонске православне цркве за сопствену дијаспору, што је јасно из самог саопштења Сабора СПЦ, као и из Томоса о аутокефалији. Наравно, подразумева се да тамо где већ постоји канонска црква на својој домаћој или матичној територији није могуће стварање било чије црквене дијаспоре. Тако Македонци не би смели да на матичној територији Грчке, Српске или или било које друге помесне цркве самостално оснивају своје црквене општине, али ни Грчка, Српска или нека друга помесна црква да самостално оснива своје црквене јединице на канонској територији Македонске православне цркве - Охридске архиепископије. Када је реч о дугорочној одрживости аутокефалности Македонске православне цркве питање дијаспоре је за њих од кључног значаја. Северна Македонија има огромну дијаспору (са тенденцијом раста) у односу на број становника у матичној земљи. Када би се одрекла своје дијаспоре, нова аутокефална црква би била бројчано више него преполовљена јер у дијаспори вероватно већ сада живи већи број Македонаца него у њиховој отаџбини. У случају одрицања од дијаспоре у њој би несумњиво настао раскол јер македонски верници не би пристали на потчињавање Фанару и на брисање свог идентитета, језика и имена. Резултирајући сукоби несумњиво би се пренели и на матичну земљу, а крајњи исход би био засигурно погубан за Северну Македонију и у еклисиолошком и у државном смислу. Поштујући чињеницу да, као што видимо, постоје различити, често супротстављени, интереси, Српска православна црква је одлучила да излаз из еклисиолошког проблема пронађе у строгом поштовању пастирско-еклисиолошких принципа, што и јесте најприродније за Цркву. Стога су критике на рачун наше цркве које се ослањају на погрешне интерпретације мотива и принципа одлучивања о питању аутокефалије цркве у Северној Македонији потпуно неутемељене.
созерцање 